Иза нас су Олимпијске игре у Рију, верујем да сте пратили такмичења, у чему сте највише уживали?
— Наравно да сам највише уживао у воденом спорту, ми смо хидраулична нација. Што је најчудније, не само да смо ми најбољи у ватерполу, кад се крене од Корзике и Сицилије, преко Црне Горе, на Србију, па на Хрватску, све су то ватерполо шампиони, то је невероватно. Ту су два мора, али смо ми Срби највеће чудо, каже коментатор, ми смо мала земља, а побеђујемо највеће, а немамо ни море. Рекох, благо нама.
Шта мислите о успесима осталих наших спортиста, умемо да играмо и кошарку, а добро се и рвемо?
— Велики шок смо доживели као нација и као „болесници“ када је Ђоковић поражен од оног љутог Аргентинца, а он је толико скроман човек да није хтео да каже да му је леви ручни зглоб повређен. Написао сам књигу „необичне приче о спортистима света и Србије“ у којој наравно имам причу о Шекуларцу, „Плавој чигри“ Милошу Милутиновићу, ту кажем „када Новак Ђоковић побеђује, болесници оздрављају“. Био сам у болници, кад год је Новак победио, док сам био на операцији рака, ја сам био здравији.
Ваша миљеница Јелена Исинбајева, која је звезда поменуте књиге, најавила је повлачење са такмичења, један од разлога вероватно лежи у томе што није могла у Рио? Колико су оштећени руски спортисти и како гледате на ову игру са допингом?
— То је директан удар на Русију. Удар на руске атлетичаре, а нарочито на Исинбајеву, ја је у књизи сладим деци, кажем да иде трећи пут на Олимпијаду, освојиће треће злато, обећавам да ће се то десити, али проклети перверзњаци из Међународног олимпијског кликашког клана, завереничког политикантског клана, који су били руковођени русождерством, оповргли су то, сада моја књига има једну лажну прогнозу. Испао сам лажни пророк.
Олимпијске игре су завршене, али се друге игре настављају, од ових великих геополитичких, преко ситних политичких, па до ових наших свакодневних, животних? Шта мислите, да ли је олимпијски дух преживео мимо Олимпијских игара?
— Олимпијски дух је већи од политикантских идеја о Олимпијади. Она је једина активност људског рода у којој као појам постоји „центар света“. То је нешто неопходно свим мирољубивим, хуманим снагама људског рода. Русождерским одлукама ови бирократски пацови из МОК-а ударили су на сам узвишени појам „центра света“. То је метафизички појам. Они раде исто што и терористи који бацају бомбе по цивилима, када аутоматима решетају по публици која лежи у концертној сали. То је нешто бесрамно. Увредити тако Исинбајеву, племениту мајку која жели да однегује своје дете у духу игара и хармоничног покрета, то је свињарија.
Недавно сте добили награду Доситеј Обрадовић за животно дело. Какав је то осећај? Код нас је, нажалост, случај да награде за животно дело посебним, плодним људима додељујемо постхумно?
— Ја сам умакао, побегао с лопате, па сам могао да дођем на позорницу Народног позоришта у Новом Саду и да будем главни јунак те представе. Дошао је и мој пријатељ, творац лика Раше проналазача, Љубивоје Ршумовић. Велика је част да о теби пред пуном салом говори Љуба Ршум.
Шта тренутно пишете, нешто за децу, недавно сте изјавили да се спремате да пишете о Мечникову?
— Спремао сам се да пишем о највећем нобеловцу свих времена Иљи Иличу Мечникову. То је велики руски нобеловац, који је уочи Првог светског рата добио награду за откриће аспирина који сузбија срчану болест, али он није чувен само по томе, у Бугарској је изучавао јогурт. Тврдио је да јогурт може да учини човека вечним, да никад не умреш, јер је јогурт тако лековит. Веровао је и да ће он живети вечно јер је пио много јогурта, ипак је умро 1916. године. Формирао сам план књиге, али сам морао да се служим другом литературом, схватио сам да то неће бити оригинално дело, одустао сам. У јуну сам био на врхунцу, написао сам „Кабларску ризницу“. Тренутно ништа не пишем, мучи ме несаница, да ли знате неки лек за несаницу?
Мало је познато да Вас са Русијом спајају породичне везе? Како се преко таквих веза упознаје та велика земља?
— Мој син је руски свештеник. Он је руски зет. Кад се женина мајка у Москви разболела, он и снаха Мариночка отишли су у Москву. Он је неговао ташту, била је шлогирана, није могла сама да се служи. Онда је једног дана отишао у руску патријаршију и владики рекао како је и зашто дошао у Русију, како је ташту подигао из кревета, како је води у брезову шуму, то је најлепша брезова шума у којој сам ја био, и добио је понуду руске патријаршије да буде њихов свештеник. Сада служи у једној цркви у близини железничке станице Китајгород. Ишао сам на венчање своје унуке пре две године, тако сам после тридесет пет година поново био у Третјаковској галерији. То је најлепша културна задовољштина коју човек може да добије.
