Анекс 10 Дејтонског споразума, међу чијим је потписницама била и СРЈ, чији је правни следбеник Србија, предвиђа између осталог да је високи представник у обавези да у континуитету одржава тесне контакте и сарађује са странама, па дакле и са Србијом, али и да их периодично извештава, подсетила је она гостујући на Радио Спутњику.
„Да ли је то чинио — од председника Републике Српске Милорада Додика сазнајемо да није. Како је то било могуће, зашто досад нико није реаговао, зашто то питање није актуелизовано и зашто се није поставило питање одговорности високог представника — то је сад право питање“, каже саговорница Спутњика. Она наглашава да је такво питање свакако могло да се постави на адекватном месту — да се у Савету безбедности УН расправља о начину на који високи представник остварује своју улогу сходно одредбама Анкеса 10.
Којићева наводи да је Анексом 10 предвиђено и да високи представник, остварујући свој мандат, сазива заједничку цивилну комисију у БиХ и председава јој, а у тој комисију су морали бити и представници Републике Србије јер је Србија правни следбеник СРЈ и једна од страна-потписница овог уговора.
Како каже, ако он то није чинио — а није — такође се поставља питање његове одговорности, али и питање зашто досад нико није реаговао тим поводом.
Коментаришући сам извештај Савета за имплементацију мира, од ког се Русија оградила, Којићева објашњава да Савет у ствари нема нека правна овлашћења и да његово мишљење није правно обавезујуће.
Према њеним речима, Савет је орган у ком постоји фактичка велика моћ и који врши политички притисак, али не и правни утицај и практично подупире високог представника у свим његовим актима који су у суштини били у супротности и са уставом БиХ, и са међународним Дејтонским споразумом.
На питање да ли високи представник, који је уједно на челу Управног одбора Савета, фактички самом себи даје препоруке, наша саговорница наводи да се високи представник сваки пут кад је кршио Дејтонски споразум и одредбе Анекса 10 позивао на бонска овлашћења Савета за имплементацију, а заправо та овлашћења не постоје. Савет за имплементацију, категорична је она, уопште нема никаква овлашћења, па не може да ни да их пренесе.
„Практично, високи представник који је сазивао седнице Управног одбора као извршног органа Савета ту је водио вероватно главну улогу и сам себи омогућавао да спроводи и да доноси акте који залазе чак у материју промене Устава и законодавну материју уопште, за шта по Анексу 10 нема овлашћења“, упозорава Којићева.
Кад је реч о образложењу из саопштења Савета да је Уставни суд БиХ изнад било каквог референдума, она истиче да је тај суд инструментализован, и то тако што три судије странца и двоје из редова бошњачког народа прегласавају судије из редова српског и хрватског народа.
„Нажалост, одлуке Уставног суда на неки начин постају инструмент за кршење Устава БиХ и Дејтонског споразума“, констатује Славка Којић.
Она још једном подсећа да је Устав БиХ само део међународног уговора, односно Дејтонског споразума који подлеже Бечкој конвенцији, а то значи да ниједна уговорна стране не може да га мења без сагласности свих уговорних страна, што значи и без сагласности Србије као правног следбеника СРЈ.
„У сваком случају, не могу да се мењају тако битне одредбе Дејтонског споразума које се тичу уређења саме државе и промене надлежности ентитета, а да у томе не учествује и Република Србија“, закључује овај стручњак за међународноправне акте.
