Београд је прошле недеље био домаћин веома значајног скупа — Светског конгреса византолога. Тај конгрес окупио је преко хиљаду научника свих доба који се баве проучавањем историје Византијског царства.
„Према реакцијама које смо добили у суботу када је конгрес завршен и по мејловима које добијамо од учесника у ових пар дана, сви процењују да је то био, можда, и најбољи византолошки конгрес који је икада одржан. Аустријске колеге су написале да смо поставили стандарде о којима ће они који буду организовали следеће конгресе веома много морати да воде рачуна“, прича академик Љубомир Максимовић, директор Византолошког института САНУ, који је био организатор конгреса.
Београду, Србији и Византолошком институту тако што и доликује. Београдска византолошка школа, чији је зачетник и организатор чувени професор Георгије Острогорски, по рођењу Рус, избеглица после Октобарске револуције, једна је од најчувенијих у свету.
Све се мења, не ишчезава ништа
На Београдском универзитету, историја Византије почела је да се изучава као посебна научна дисциплина одмах пошто су сличне катедре установљене у Минхену и Паризу. То само говори колико су наши научници пратили савремене научне трендове некада. Византолошки институт САНУ основан је четрдесетак година касније, 1948. године.
Данас, доказ о праћењу научних трендова показује организација Светског конгреса византолога, а доказ је и Сретењски орден 2. степена, којим је председник Србије Томислав Николић одликовао Византолошки институт. Конгрес је, осим свог радног дела, имао и пратећи садржај — у београдским галеријама отворено је седам изложби, од којих је, можда најзначајнија „Свет српске рукописне књиге“ у Галерији САНУ. Најзначајнији експонат на тој изложби је Мирослављево јеванђеље.
„Потрудили смо се да набавимо најрепрезентативније рукописе српске писмености од 12. до 17. века. Та писменост, као што вам је познато, и тематски и на друге начине, спада у круг византијске културе, тако да носећа изложба одсликава, можда, и читав карактер конгреса“, каже Максимовић.
Другим изложбама организатори су желели да подстакну оно што није карактеристично само за слику о Византији, већ да, у духу конгреса који је одржан под називом „Византија — свет у променама“ (мото конгреса била је реченица византијског филозофа Максима Плануда „Све се мења, не ишчезава ништа“), покажу и нагласе да је византијски свет, као свака дуготрајна цивилизација, преживљавао велике промене.
„То је важно зато што Византија своја обележја оставља до данашњег дана“, наглашава Максимовић.
Конак кнегиње Љубице, Галерија науке и технике САНУ, Библиотека града Београда, Цептер галерија, Музеј СПЦ, били су домаћини изложби о Светој Гори, утицају византијске архитектуре на модерну архитектуру, упливу византијске уметности и књижевности на модерно доба, иконама…
Како објаснити Византију
Византија је Римско царство, његова источна половина, али она је и непоновљив цивилизацијски феномен у светској историји зато што његове основне компоненте које чине цивилизацијски амалгам јесу римско државно уређење, римска империјална компонента, хеленска култура и православно хришћанство, објашњава Максимовић.
„Тај спој историјских феномена не среће се ни у једној другој цивилизацији. Зато је Византија јединствена. Византија је око себе стварала један круг земаља које називамо византијским светом, који је у модерно доба назван и Византијским комонвелтом. Тиме се хоће рећи да је Византија имала свој културни и цивилизацијски круг држава које су гравитирале ка њој. У тај круг спада и Србија. Те државе нису имале у свом бићу укомпоноване све одлике о којима сам говорио“, објашњава Максимовић.
Однос између функционисања византијског света учинио је да се нешто од одлика византијске цивилизације пренесе и у потоња времена.
Тако Грци, на пример, сматрају византијску историју својом националном средњевековном историјом, што према Максимовићевим речима и није сасвим тачно. Они за то имају разлога, с обзиром на континуитет културе на грчком језику који тече од антике, преко Византије до модерног доба.
Грчка је до 1945. употребљавала чак и грађански законик из византијског периода, а не неки модернији. Грци имају осећај да је то њихова национална историја, каже Максимовић.
Србија је била део византијског света, али је такође и сложени цивилизацијски организам који се састоји од православља, са једне стране, од аутохтоних елемената српског друштвеног уређења, са друге стране, и од врло снажних западних утицаја са приморја које је било саставни део српске средњевековне државе, са треће стране, наставља Максимовић.
„Осим тога, не ради се само о утицају са приморја, јер Србија је у читавој Европи била изразито снажна земља рударства, а рударство су донели Саси, немачки рудари. Када томе додате и велики број венецијанских и дубровачких трговаца који припадају страном, католичком свету, видите да је друштвена слика Србије такође врло сложен механизам, врло сложена агломерација, али у знатно другачијем смислу од Византије“, наводи Максимовић.
Таква слика омогућава научницима да посматрају веома занимљив феномен — самосвојну и препознатљиву цивилизацију, која припада ширем, такође препознатљивом византијском свету.
„Функционисање Србије у оквиру тог света не може се одредити модерним језиком односа суверених држава. Наравно да се ту дешава, током историје, оно што се уопште дешава међу државама. И ратови, и трговачке везе, и династички бракови, међутим, не ради се само о томе. Србија функционише унутар шире заједнице која је у великој мери одређује у културном погледу“, закључује Максимовић.
