Уочи самита у Кини руски председник се састао са премијером Јапана, а на маргинама сусрета Г20 састаће се са председницима Јужне Кореје, Аргентине, Турске и Кине, премијером Велике Британије, а могуће и са председником Сједињених Америчких Држава Бараком Обамом.
Главне недоумице на предстојећем самиту, сматра аналитичар РИА Новости Владимир Лепехин, тицаће се јачања улоге Кине и Русије у Г20, као и веома ослабљеног статуса европских држава које су принуђене да спасавају Европску унију, која се „неочекивано“ (услед раскида партнерских односа са Русијом) претворила у заједницу регионалног значаја.
„Велика седморка“ као реликт одлазеће епохе
Пропаст заједничке европске спољне политике и нагли пад њеног значаја осећа се данас и у Бриселу, и у Паризу, и у Берлину. Нико од европских лидера, међутим, укључујући Франсоу Оланда и Ангелу Меркел, нема представу о томе како у садашњим условима сачувати углед ЕУ, сматра Лепехин.
Готово једини европски политичар који се труди да створи утисак да је у ЕУ све у реду јесте шеф немачке дипломатије Франк Валтер Штајнмајер. Европски воз, међутим, и даље путује ка ћорсокаку, тако да Штајнмајерова идеја о повратку Русије у „Велику осморку“ (о којој размишља последњих месеци) није изазвала никакве позитивне емоције код руског руководства, наводи аналитичар.
Портпарол руског председника Дмитриј Песков изјавио је да Москва не намерава да се враћа у формат Г8, а шеф руске дипломатије Сергеј Лавров истакао је да „Велика седморка“ више не утиче на међународну политику и због тога Русији тај формат није потребан, она је потпуно задовољна форматом Г20.
Немачки политичари, укључујући Штајнмајера, вероватно разумеју да једина шанса да Европска унија сачува статус светског играча јесте да се формирају геополитичке везе Русије и Немачке и Евроазијске економске заједнице и ЕУ.
„Разумеју, али ништа не могу да учине против хијерархије усвајања одлука, која је наметнута Европи, према којој Немачка није законодавац, него извршитељ“, наводи Лепехин.
Москва своју спољну политику гради на принципијелно новој платформи, у којој приоритет није Европа, па чак ни Запад (Европа и Сједињене Америчке Државе), него „Велика Евроазија“, у којој Русија гради дугорочне односе са земљама-лидерима Југоисточне Азије (Кином, Јапаном, Јужном Корејом и Вијетнамом), као и са Индијом, земљама Централне Азије и највећим државама Блиског истока.
САД, НАТО, ММФ, ЕУ и друге евро-америчке структуре теже да спасу Запад који губи лидерство у свету по цену геополитичке катастрофе у Европи. „Сумрак Европе“ који се очекује још од 20. века неизбежно се приближава кулминацији.
Европска унија неће опстати до 2025.
Освалд Шпенглер, аутор познате књиге „Сумрак Европе“ (1918), погрешио је у својој прогнози најмање два пута, сматра Лепехин.
Као прво, он није рачунао на то да ће Европи бити недовољан Први светски рат и да ће пожелети и други и трећи. Као друго, није могао да предвиди размере долазеће катаклизме: у вртлог нарастајуће катастрофе данас не упада само Европа, него и цео западни свет као такав.
Основне проблеме савремене Европе већина политичара и стручњака повезује са избеглицама и мигрантима из Азије и Африке. Заиста, тај проблем је тотални: он је повезан са рушењем традиционалног европског друштва, као и са наглим растом незапослености, криминалних делатности и социјалном базом протеста који се не може контролисати.
Тотализација протеста и нивелисање данашњих политичких система у Западној Европи потпомогнути су, пре свега, објективним феноменом, такозваним „младалачким бумом“.
Први пут је тај феномен описан још 2003. године. Немачки демограф Хунар Хајнозон је у књизи „Синови и светско газдинство: улога терора у успону и паду нација“ писао да ће „950 милиона Африканаца и Арапа коначно сахранити Европу средином века“.
Разлог је такозвани „младалачки бум“ на Блиском истоку и у Африци, који стоји насупрот „старачком буму“ у Европи и „буму радно способних“ у Латинској Америци и Југоисточној Азији. Управо је арапско-афрички „младалачки бум“, више него ратови у региону, узрок нарастајућег прилива миграната у земље ЕУ, сматра демограф.
Према мишљењу Хајнзона, врхунац раста биће 2025. године, због чега би 21. век могао да буде и крвавији од претходног: „Вишак младих људи готово увек води крвопролићу и стварању или рушењу империја“.
Вишак незапослене и агресивне младежи на границама са земљама ЕУ постаје буре барута, односно претња „отвореном друштву“ Западне Европе, која, попут самоубице, више воли да види претњу у Русији.
Да ли је европска елита спремна за самоуништење
Данас Ал Каида, ДАЕШ и друге радикалне организације изазивају Запад и водеће државе Азије, пре свега због тога што ратови и пљачка постају једини начин да преживе милиони младих људи на Блиском истоку и у Африци. Терористички напади постају, притом, уобичајена ствар и на руском Северном Кавказу, где такође постоји „младалачки бум“.
Русија се већ бори против екстремиста исламистичког покрета, укључујући и оне на далеким дистанцама, а то улива наду. За разлику од Европе, она има шансу да преживи експанзију миграната без социјалних потреса. И не само то, Русија постаје лидер у решавању тог проблема, јер тежи да на Блиском истоку формира антитерористичку коалицију сличну антихитлеровској, закључује Лепехин.
Да би Европа преживела, потребна су решења управо супротна онима којима данас прети западна елита. На пример, политика деамериканизације земаља ЕУ и јачање партнерства са Русијом, наглашава Лепехин.
Аналитичар, такође, истиче да треба разумети да је Европа стигла до оне границе до које је крајем осамдесетих година прошлог века стигао Совјетски Савез.
Руководство СССР-а је било неспособно да се подигне на ниво ефикасних стратега — отуда и његов крах. Европске елите ће морати да прођу кроз период хаоса, насиља, квазиреволуције и разарања, пише аналитичар.
