Шта се догађа када Хамлета, уместо као наивног младића који се први пут суочава с лицемерјем, похлепом, преваром и издајом, посматрамо као зрелог човека који је све то одавно искусио? Куда га води драма заснована на борби са савешћу, има ли његова побуна смисла? Може ли чувени Шекспиров јунак да победи зло, а да не урони у њега?
Угледни македонски редитељ у Хамлету види, превасходно, идеју, а идеје, како каже, не могу да умру. Поповски не верује у горчину, јер она није покретач. Позориште је ту да нам пренесе идеје, да нас покрене ка позитивним променама. Наш саговорник истиче да је његов Хамлет грађански непослух који урла на улици да се не слаже са системом, учећи нас да не треба да се плашимо да будемо индивидуалци.
Ново виђење „Хамлета“ бићемо у прилици да гледамо на сцени Југословенског драмског позоришта у Београду, почев од 17. септембра, за када је најављена премијера. Улогу данског краљевића тумачи Небојша Глоговац, а у глумачкој подели су и Јасна Ђуричић, Јована Стојиљковић, Бојан Димитријевић, Никола Ракочевић, Власта Велисављевић, Горан Шушљик, Борис Миливојевић, Милош Самолов и Милан Марић.
Живот савременог човека данас је компликован на нивоу свакодневице појединца, породице, друштва, државе, континента, читавог света. Готово да нема тачке на планети која не кључа и релације на којој нема тензија. Како се Ваш Хамлет односи према овим немилим чињеницама?
— То је на неки начин прави разлог због којег сам хтео да се бавим овим текстом. Пре свега, због неправде која не постоји сам на Балкану, него је уписана у сваку пору сваког система. Нама су деведесете донеле ослобођење од великих система, али и могућност да сами одлучујемо. Донеле су нам демократију, либерализацију економије, али и право човека да буде какав јесте по својој природи – похлепан! У ту похлепу уписана је и неправда. Њу данас осећамо свуда. Комад „Хамлет“ и Хамлет као лик гласно се боре против те неправде. Хамлет за мене није момчић који први пут види неправду. Данас се деца рађају с том свешћу о неправди. Овде није ништа ново када неко каже: „Држ’те лопова“! Због тога ми се чинило да је наивно да стварам лик који све то види први пут. Чинило ми се да је много драматичније и страшније уколико је то нешто што већ знамо, што смо прошли, што пролазимо и што ћемо, очигледно, још веома дуго пролазити.
Хамлет је у Шекспировом комаду човек који сазрева кроз драму, код Вас је зрео човек. Како сте, с обзиром на то, постигли његову драматичност?
— Понекад сањам један сан: дају ми право да „очистим“ све људе за које сматрам да су починили неки злочин или неправду, дају ми неко оружје и одређени рок. Стално сањам како, када истекне тај рок, нисам испалио ниједан метак. А онда се у сну појављује лик који каже: Е, сада они имају право да „чисте“ ове друге, односно мене. Тако гледам Хамлета. Он би могао у првој сцени да убије стрица, да казни мајку, али он има савест. Она му не да да реагује на начин који је данас једини могући. Хамлет не сазрева, него преиспитује изнова и изнова може ли да реагује на начин на који мисли да не треба да реагује.
Вашег Хамлета ништа више не може да изненади. У том смислу он је симбол свих нас. Да ли верујете да заиста више ништа не може да нас изненади и да ли такав став може да покрене људе на акцију или их води у апатију?
— Ми можемо да изненадимо једино сами себе. Због тога Хамлет моли своје мишиће и свој дух да не клону. Дато нам је да сами одлучујемо, не живимо више у једнопартијском систему, сви се трудимо, мрдамо. Системи у којима сада живимо, међутим, још су тврђи него онај стари. И ту настаје хамлетовско лудило у човеку: с једне стране, имамо слободну вољу, с друге – не можемо да је реализујемо. Сада су карте чудно распоређене и мислим да ће убрзо доћи до промене, јер је демократија која се одржава на овај начин катастрофална и не води никуда. Ово је, заправо, урушавање система.
А како се то мења? Ви говорите да ће се изградити нови свет. Када говоримо о изградњи новог света, увек имамо асоцијацију на рушење и хаос. Да ли тај нови свет мора да се гради на рушевинама старог или се може надограђивати?
— Ми с ових балканских простора добро знамо шта значи рушење и колико су његове последице катастрофалне. Нажалост, мораће поново да дође до рушења, јер људи који воде државе и који су на власти кувају у експрес-лонцу и не знају када треба да пусте ваздух. Краду и немају однос према томе до које мере могу да краду. Лажу без мере. Ти људи су се везали за власт. Толико краду, толико лажу да човек не може, као ни Хамлет, да запуши све те рупе, стално се појављују нове.
Данас сви политичари страшно верују у Бога, заступају Бога и начела вере и тврде да су његови директни изасланици. Попови немају шансе поред њих! Не знам где они добијају тај сертификат! Како они више воле Бога и више у њега верују него ми? Главни проблем целог овог региона јесте у томе што нам је политика ушла у кућу. Наше одлуке, свакодневни живот, кретање од куће до посла и обрнуто – све је ужасно повезано с политиком. Да бисмо се тога ослободили, морамо срушити све политичаре. То ће бити културни тероризам.
Није само овај наш регион узбуркан, него и цео свет. Како видите грађење новог света на глобалном нивоу?
— Прилично позитивно, јер када дође велика криза, дође и до разрешења. Као што имају потребу за деструкцијом, људи тако имају потребу и за грађењем. Када су се рушили тоталитарни режими, људи су их видели као главни разлог што су несрећни. Истовремено, на Западу су рушили институције као чуваре система, од економско-банкарских, до судова, здравства, правних и образовних система. На почетку смо имали фантастичан канал МТВ, с феноменалним водитељима и музиком. Онда су дискографске куће помислиле: зашто бисмо чекали да неко одабере нешто што је добро, хајде да откупимо телевизију и да пуштамо нешто своје. И то су и урадиле. И цео свет је направио ту глупост, скинуо је одбрамбене механизме институција које су гарантовале квалитет. Нико није задовољан оним што смо добили и мислим да се сада појавила потреба да се побољша квалитет живљења. У томе сви треба да учествујемо. Када говоримо о глобалној слици, рецимо, Европа сада доживљава оно што смо ми већ доживели и чули. Идеја Европе уопште није лоша, то је квалитетна идеја. Не треба убити идеју, него систем који води ту идеју.
Глупост је опасна ствар. Глупост подржана религијом је још опаснија. Глупост, религија и национализам су атомска бомба! То су три елемента која не дају квалитет. Потребно је да стабилизујемо институције и да знамо да је добар човек на правом месту, да у контроли лета ради човек који зна како ће дићи и спустити авион. У Македонији је, на пример, 15 људи запослено, јер је повезано с политичком странком. Ја због тога нећу да летим из Македоније, него тражим друге аеродроме.
Почев од две хиљадите, све до пре неку годину, чинило се, бар на основу онога што се јавности наметало као истина, да се страсти у овом нашем региону стишавају. Сада смо сведоци поновног буђења ниских страсти. Да ли се оне, према Вашем мишљењу, заиста буде или је реч о представи у којој невољно учествујемо? Да ли је то наша „Мишоловка“?
— Апсолутно мислим да је „Мишоловка“. То није аутентична потреба људи. Кључну ствар већ дуги низ година на овим просторима играју медији и оно што они сервирају. То је попут приче о ресурсима – сви знају да се пребацујемо на струју, на сунчеву енергију, да је то будућност, а тучемо се за нафту. Тучемо се јер је то последњи новац који се извлачи из тих ресурса.
Једна од фраза, односно митова који нам се сервирају јесте и да је Балкан „буре барута“. Да ли Балкан заиста мора да буде „буре барута“, може ли то некако да се промени? Да ли Ваш Хамлет може томе да нас научи?
— Хамлет неколико пута понавља реченицу: „Морам бити суров да бих добар био“. Он се с том реченицом не слаже. У суштини, од Хамлета можемо да учимо јер је он, пре свега, индивидуалац. Ја верујем у индивидуалце, у јаке појединце који померају границе на нивоу сопственог квалитета. Верујем да ти, условно речено, мали људи могу да препознају код човека који помера границе нешто што треба следити.
Хамлет је трагедија, завршава се смрћу главног јунака. Ако је једини човек који је спреман да се побуни мртав, шта нам остаје? Да ли онда ипак добијамо поруку да бунт нема смисла?
— Немам намеру да убијем Хамлета, он не умире. Теза представе јесте да се Хамлети враћају, да не умиру, јер је Хамлет идеја. Мислим да идеја о добром не умире… Као што идеја о Европи не умире. Долази нова генерација људи, која схвата да јој се не могу одузети слобода и потреба за квалитетом. Идеја се не убија. Тако и почиње представа: Хамлет устаје из гроба и поново се враћа у овај свет.
Може ли Хамлет, као књижевно дело с безброј значења и тумачења, да нам да одговор на изазове савремене цивилизације и друштва, на технолошки бум, на нови облик ратовања, заснованог на информационој борби?
— Апсолутно може. Међу најпопуларнијим серијама у овом тренутку су „Кућа од карата“ и „Господин Робот”. И једна и друга су засноване на Шекспиру. Господин Робот јесте Хамлет. Он види свог мртвог оца као духа који му говори шта да ради. Он се бори против тероризма и неправде уз помоћ сајбер-технологије и интернета. Људи то гледају и гутају. Мислим да ће и ова представа бити веома популарна, да неће бити карата за њу.
