До одређеног момента, животи сада већ бившег лидера СДП-а Зорана Милановића и садашњег председника ХДЗ-а Андреја Пленковића ишли су истим путем. Обојица су у Министарство спољних послова Хрватске ушли готово истовремено, 1994. године, када су почели да граде дипломатску каријеру.
Важили су за способне, вредне и марљиве дипломате, све до краја миленијума, када се опредељују за различите политичке опције. Милановић се уписује у СДП и наставља да гради политичку каријеру, Пленковић постаје шеф кампање Мате Гранића, председничког кандидата ХДЗ-а на изборима 2000. године.
Такав избор двојице младих дипломата многима је изгледао чудан, јер је све говорило да ће се Пленковић због оца Мариа, који је након слома „Хрватског пролећа“ обављао неколико важних функција, определити за СДП, а Милановић, чији је отац Стипе био сарадник Влатка Павлетића, ХДЗ-овог председника Сабора, определити за ХДЗ.
Међутим, догодило се обрнуто. Путеви двојице младих дипломата се разилазе — Милановић наставља да гради политичку каријеру, а Пленковић се враћа у дипломатију и члан ХДЗ-а постаје тек 2011. године.
Док је Милановић одавно заборавио на дипломатски такт, Пленковић га се и даље држи. Пажљиво бира речи, одмерен је, не повисује тон, тешко га је испровоцирати. Неки те његове особине виде као ману, између осталог, и зато што користи чиновнички речник. Такође, замера му се и недостатак жара.
Они који га познају, међутим, рећи ће вам да је Пленковић страствен, али да зна да се контролише. Такође ће вам рећи да је био изврстан дипломата који, када нешто зацрта, то и оствари.
Сада, као шеф најјаче партије у земљи Хрватске демократске заједнице, решен је да странку на чијем се челу нашао реформише из корена. Да је претвори у модерну, конзервативну странку десног центра.
То неће бити лак задатак, јер већ су постојали покушаји да се ХДЗ претвори у тако нешто. Иво Санадер, човек који би, да није био похлепан, у историји остао упамћен као најталентованији политичар и државник постјугословенског простора, већ је покушао са детуђманизацијом ХДЗ-а и њеним профилисањем као странке десног центра.
До Туђманове смрти ХДЗ је био чудан популистички галиматијас идеологија: Старчевићеве државотворности, Радићевог републиканизма и усташког сентимента, не позивајући се директно на Павелића, али тесно кокетирајући са његовим следбеницима. Када им је било потребно да се позову на неку леву идеју, позивали би се на Андрију Хебранга, хрватског и југословенског комунисту.
Од Туђманове смрти ХДЗ је у потрази за новим идентитетом. Санадер је први покушао да странку дефинише као странку десног центра, међутим, са његовим падом, пала је и та идеја. Санадерови наследници, Јадранка Косор и Томислав Карамарко нису били кадри да посао наставе.
Пленковић је посао трансформације ХДЗ-а започео ампутирањем усташких и старчевићанских прилепака — из коалиције је избацио праваше, који на изборима, окупљени у коалицију која је окупила добар део правашких и десничарских странка, није добила ниједно место у Сабору.
За хрватске грађане је, међутим, од идеолошког профилисања ХДЗ-а много важније како ће се Пленковић изборити са бројним аферама које су му остављене у наслеђе и на том пољу му се највише и замера.
Иако се Пленковић одрекао Карамаркове шовинистичке реторике и његових правашких трбухозбораца, грађани нису добили одговор на питање како је могуће да је цео ХДЗ, због Карамаркових веза са мађарском нафтном компанијом МОЛ, био упрегнут у лобирање за рачун те компаније, која је, према мишљењу већине хрватских грађана, радила на штету Хрватске.
Шта ће Пленковић учинити са дуговима према компанијама које су финансирале кампању ХДЗ-а, хоће ли те дугове странка враћати или ће компаније бити намириване по клијентелистичком принципу, као и до сада? На то питање грађани такође нису добили одговор.
Грађани такође нису добили одговор ни на питање како Пленковић мисли да помери странку ка десном центру и унапреди хрватско друштво ако се у његовом окружењу и даље налазе људи попут Златка Хасанбеговића, министра културе који отворено заговара усташке ставове, или Дарија Накића, министра здравља који се трудио да смањи права пацијената, чиме је стално изазивао револт грађана.
У Пленковићевом окружењу је и Предраг Шустар, министар образовања, човек због кога је реформа образовања у Хрватској стала. Како Андреј Пленковић мисли да са тим људима реформише странку чији је шеф недавно постао и државу када постане премијер?
То су питања на која, за сада, нико нема одговор. Одговори на та питања делимично леже у Пленковићевом кућном васпитању. Отац Марио био је универзитетски професор комуникологије, један од оснивача катедре за новинарство на загребачком Факултету политичких наука. Мајка Вјекослава Раос Пленковић била је интерниста кардиолог, један од најбољих у бившој Југославији.
Родитељи су му били људи високих моралних начела, стога се може извући закључак да су нешто од тога пренели и на свог сина. Међутим, и Иво Санадер је високообразовани интелектуалац, па му то није сметало да постане један од најкорумпиранијих политичара на простору бивше Југославије.
Ипак, Пленковићу треба дати времена и уздати се у то да је као човек, који је већи део своје каријере радио на прикључењу Хрватске ЕУ, свестан да популизам и шовинизам нису решење, ни за ХДЗ, ни за Хрватску.
