Сањати „амерички сан“ у Србији је врло често „забрањена дисциплина“. Посебно ако желите да успете у нечему где вам је сем труда, талента, јаке воље и одрицања потребно и много новца. Тачније много, много новца. Још ако се поред тога бавите и нечим непрофитабилним, скоро да сте осуђени на пропаст. Срећом, постоји случајеви који казују другачије. Постоје људи који својим примерима показују да, кад нешто довољно желите, томе посветите цео свој живот и марљиво радите, онда ништа друго није битно. Ни у којим условима стварате, ни ко вам излази на црту. Ни то што противници имају свега више од вас. Битно је само да од себе дате све што можете… А онда и срећа помаже. Онда су и чуда могућа. Онда се и постаје шампион! Баш као млади Београђанин Никола Миљковић.
Момак са Карабурме, београдског приградског насеља, који само што је напунио 21 годину, а већ је стигао да испише најлепше странице српског аутомобилизма, у прилици је да се окити шампионском титулом првака Европе у брдским стазама (ЕХЦЦ). Ако му то пође за руком, постаће најмлађи возач у историји са титулом првака Европе! После 11 трка, први је у генералном пласману, а последња трка, која се вози у недељу 18. септембра у Хрватској, одлучиваће о новом шампиону.
Иако у јавности није много познат, он је у свету аутомобилизма већ велико име. Дебитовао је у шампионату државе са непуних 16 година, у класи југо „мали Н“. Прва трка му је била у Лопарама, на брдским стазама. Иако је падала киша, а он по киши није возио ни обичан ауто (до тада је возио само картинг), а камоли тркачки, нашао се на највишем постољу. Завршио је трку испред возача међу којима су многи били више него дупло старији. Већ тада је било јасно о каквом се таленту ради. Али, то је био тек почетак онога шта ће уследити. Већ те прве сезоне Никола прави подвиг какав тешко да ће неко надмашити. Постаје најмлађи шампион државе са само 16 навршених година. Успео је оно што нико ни пре ни после њега није — објединио је титуле и на брдским и на кружним стазама! Досад је освојио пет титула шампиона државе, као и „златну кацигу“ за три узастопне победе у генералном пласману.
Данас се такмичи на „европском брду“ и на прагу је да после Душана Борковића постане други Србин који се окитио европском титулом. Ове сезоне је од 11 трка победио на 7, од чега је у Француској и Аустрији успео да обори рекорде стаза.
Ови подаци сами по себи звуче импозантно. Али није то једино што, уз младост, Николу одваја од конкурената.
Пошто је аутомобилизам изузетно скуп спорт и живи само од спонзора, а у Србији готово да их нема, возачима је јако тешко да се снађу. Тако, на пример, Никола нема ни свој аутомобил. Да би уопште могао да се такмичи и покаже колико вреди, ауто му је позајмио власник другог клуба „Реал мото-спорта“, велики заљубљеник у ауто-трке и човек који се без икаквих интереса, препознавши Николин огроман таленат и жељу за победом, понудио да помогне. Тиме је решен само један предуслов. Свака трка кошта много. Само цена сета гума креће се од 1.200 до 1.600 евра. Па ту треба додати и остали потрошни материјал — свећице, кочнице, дискове — као и сам пут, који некад износи и по 2.500-3.000 км, кад се трка вози у Шпанији или Португалији. Миљковићу помаже, произвођач уља „Равенол“, Аутосервис „Тадић” и пријатељи „Темпо рејсиг“ тима и то је помоћ без које не би могао да буде део приче европског брдског каравана. Али један спонзор не може самостално да затвори финансијску причу. За то се бори сам Никола, са својим оцем и породицом. Свака његова трка је авантура за себе, са питањем да ли ће на њу уопште отићи, па до тога колико ће успети да припреми свој ауто. Већину тог посла ради сам у свој малој гаражи на Карабурми, где и зарађује новац како би бар оно најосновније за трку могао да реши. А то најосновније нису ни гуме ни кочнице ни мењач, него гориво за пут и трку, и новац за путарину. Како би уштедео средства, врло често смештај и не плаћа, већ спава у свом комбију, којим шлепа тркачки ауто. Пошто нема други тркачки аутомобил за тренинге, принуђен је да тим комбијем и тренира, ако се то уопште може назвати тренингом. Док други „газе“ своје машине и тестирају стазу и тутње поред њега, он само „упознаје околину“, и то са воланом који на десној страни. Ништа то њему не смета. Само се смешка и чека почетак трке.
А ту почиње његов свет. Свет у коме све заборавља. Свет где ништа „од пре“ више није битно. Ни како је путовао, ни како и где спавао, ни како су му се многи смејали видевши га да тренира комбијем. Заборавља и колико су гуме старе, да ли им је ово трећа или четврта трка. Заборавља на сваки радни сат до поноћи у гаражи. Све стаје. Мотор се пали. Бруји. Ауспух пуца. Звук за који Никола живи. Његових пет минута управо почиње. Сад је тренутак да покаже да све није било узалудно. Да су уложени труд, неспавање, рад, довијање… били вредни овога. Остају само он, волан, гласна машина и испуцали асфалт. А то је његов терен. То је његова утакмица. То је место на коме је најбољи. Ту је тренутно први у Европи.
Његова конкуренција има све. Спонзоре, тимове механичара, огромне буџете и године искуства. Он нема ништа од тога. Има само круг пријатеља. Породицу која је уз њега увек и свуда. Али има и храброст као нико од њих. Има срце које куца у ритму његовог мотора, има свој сан и чврсту решеност да га оствари. Цео живот је подредио томе. Све стаје у недељну трку. Хоће ли издржати? Да ли ће успети? Па и не мора… Он је већ шампион. Шампион своје приче… А таквима и титула европског шампиона одлично пристаје.
Срећно, Никола!
