Бунтовне жене из Источне Европе увек су биле у моди на западу континента. Тако је било са Вером Засулич, нихилистичком терористкињом и револуционарком из 19. века, тако је било и са блиском Лењиновом сарадницом, феминисткињом и заговорницом слободне љубави Александром Колонтај.
Те две жене постале су парадигме женског бунтовништва које долази из Русије. Засуличева је пленила шармом и образованошћу у швајцарским, белгијским и лондонским салонима иако је била убица. Слава Колонтајеве на Западу била је толика да ју је Стаљин именовао за амбасадорку у Шведској, уместо да је, како је првобитно намеравао, пошаље у логор.
У наше време, улогу те две даме преузеле су чланице панк састава „Пуси рајот“. Тај бенд се тако лепо уклапа у постфеминистичку парадигму да је право чудо да њихов случај, као доказ „путиновског деспотизма“, до сада није искоришћен у пропагандне сврхе западне филмске индустрије. Јер, према западним критичарима, те панкерке деле судбину наведених дама, које су биле жртве деспотских влада.
Руси су од почетка Хладног рата у западној филмској индустрији имали улогу негативаца, било да се ради о комунистичким апаратчицима и шпијунима, било да се ради о мафијашима или самом Владимиру Путину. Међутим, тврди приступ замењен је далеко софистициранијим приступом у филму „Беба Бриџит Џонс“.
У последњем наставку тог серијала, изабраник Бриџитиног срца Марк Дарси, парадигма британског витеза, брани од изручења у, у почетку неименовану, источњачку деспотију такође неименовану женску панк групу. Иако се у почетку нигде не говори о Русији и „Пуси рајот“, до краја филма свима је јасно о чему се ради.
Иако панкерке Дарсију неописиво иду на живце, он се држи својих витешких принципа због којих га је Бриџит и заволела — не обазире се на то кога брани, већ од чега их брани и које принципе брани. Брани их од неправедне затворске казне и брани принцип слободе говора за који је спреман да жртвује све, па чак и сопствену љубав према Бриџит.
Питање је, међутим, како би се Марк Дарси поставио да су „Пуси рајот“, оно што су урадиле у Цркви Христа Спаситеља у Москви, исто урадиле у Катедрали Светог Павла у Лондону и позивале на рушење британске монархије или у Вашингтонској катедрали позивајући на убиство Барака Обаме? Како би се тај парадигматични британски витез на белом коњу тада поставио? Да ли би му и тада најсветије право на свету била слобода говора?
Да је филм, поред осталог, и пропагандно средство, познато је одавно. Викиликсово прошлогодишње откриће повезаности моћних холивудских студија са вашингтонским естаблишментом само је потврдило оно што се и иначе знало, а није било могуће доказати. Међутим, филмови, серије и књиге попут „Дневника Бриџит Џонс“ до скоро нису биле у фокусу западних политичких пропагандних делатника, барем не отворено и директно.
Са заоштравањем односа између Запада и Русије, поново се појавила потреба, она која је постојала за време Хладног рата, да се „западни стил живота“ промовише на отворенији начин.
Међутим, изгледа да су западни пропагандисти заборавили да је свет одавно постао глобално село и да се стилови живота на западу, истоку, југу и северу веома мало разликују. Са Бриџит Џонс могу се идентификовати девојке широм света, како оне у Лондону и Њујорку, тако и оне у Београду, Москви, Новосибирску, Токију или Џакарти.
Тај проблем покушавају да преброде правећи разлику између „Путинове деспотије“ и демократских друштава Запада. И ту покушавају да, замагљивањем стварности, избегну суштинско питање. Која су друштва демократскија, она у којима је подршка председнику и влади испод 50 одсто, као што је то случај у Француској или САД, или она где је подршка изнад тог броја?
Да подсетимо, подршка Владимиру Путину креће се изнад 80 одсто, подршка француском председнику Франсоа Оланду је око 15 одсто. Губитак вере у „традиционалне политичке партије“ на Западу сличан је ономе у време пред долазак фашиста и нациста на власт.
Стварање непријатеља од Русије није начин да се вера у западну демократију обнови из више разлога. Прво, Русија је прихватила демократске вредности још пре више од две деценије. Од тада она следи демократски пут — избори за Думу то и показују.
Друго, и за Запад можда још важније, измишљање непријатеља није у демократској, већ у фашистичкој и комунистичкој традицији. Ма како софистицирана била, антируска пропаганда неће помоћи либералима и социјалдемократама да задрже власт, већ онима који желе да створе орвелијанско друштво тоталне контроле.
На то ко показује такве тежње, указали су нам људи попут Едварда Сноудена и Џулијана Асанжа. Њихови штабови не налазе се у Москви, већ у Вашингтону. Није Путин оснивао тајне затворе по Европи, већ Џорџ Буш.
И зато, ако Марк Дарси, тај витез-уштогљенко са непогрешивим џентлменским осећајем за правду, треба некога да заступа због ускраћивања слободе говора, то су управо Сноуден и Асанж, јер њих тројица заправо деле исте вредности.
