„Чуда нису другостепени догађај Јеванђеља и они играју важну улогу у процесима проглашавања светаца. Исус је прослављао царство божје речима и ’месијанским знацима‘ и Црква је увек била сигурна да кроз чуда и молитву у светима постоји прст Божји који даје људски суд о светости њиховог живота. То што су чуда била увек одлучни аргумент за канонизацију слуга божјих је историјска чињеница“, наводи се у том документу.
Научна и богословска анализа чуда су се развијала, почевши од канонизације кардинала Карла Боромеа, познатог верског посланика епохе контарреформације. Године 1610. по његовом налогу, први пут у историји било је подвргнуто медицинској експертизи десет познатих чуда.
Већ 1678. године папа Иноћентије XI је наложио да се оваква експертиза обавезно врши, док је 1743. године Бенедикт XIV установио први списак медицинских експертиза.
У Кодексу канонског права из 1917. године била је забележена потврда чуда од стране два доктора.
Папа Пије XII је променио 1948. године потврду два доктора на потврду специјално формиране медицинске комисије. У 1959. години је изашао први списак правила који је и постао основа за савремену канонску процедуру.
Нова правила је израдила специјална комисија формирана 2015. године. Документ садржи један број амандмана у име научне и историјске истинитости наводних чуда. Међу најновијима су, између осталих, ограничавање броја истрага: сваки случај не може бити тема експертизе више од три пута и за сваки нову анализу траже постојање комисије у новом саставу.