Амерички председници имају обичај да на крају мандата доносе необичне одлуке. Није то ништа ново. Међутим, мандати Барака Обаме су, чини се, необични од самог почетка — кад је унапред добио Нобелову награду за мир, па ево до пред сам излазак из Беле куће — кад је прво уложио вето на закон „Правда против покровитеља тероризма“ усвојен у Конгресу, а потом и кад је тај његов вето од Конгреса одбијен.
Подсетимо, према овом Закону породице жртава терористичких напада 11. септембра 2001. моћи ће да туже било ког члана владе Саудијске Арабије осумњиченог да је имао улогу у поменутим нападима, пошто су 19 отмичара авиона којима су пре 15 година извршени напади у Америци били Саудијци.
Обамино обртање
„Оно што мене брине нема никакве везе са Саудијском Арабијом по себи, или са симпатијама према породицама напада 11. септембра. Има везе са тим да не желим ситуацију у којој смо ми одједном изложени могућим приватним тужбама за сав рад који обављамо широм света“, саопштио је амерички председник после сазнања да вето није прошао. Слично је реаговао и директор америчке Централне обавештајне агенције Џон Бренан, саопштивши да тај Закон носи „озбиљне импликације“ за националну безбедност и да је његов негативни утицај потенцијално огроман.
Тачно је да је Конгрес оваквим одлукама направио преседан. Такође је тачно да поред Обаме и ЦИА постоје и аналитичари који сматрају да све може бити окренуто против Америке. Наиме, ако Американци имају право да у грађанским тужбама траже од Саудијске Арабије обештећење, онда би и рођаци других грађана који су страдали током интервенција Америке, укључујући ту и Србију, можда могли да приватним тужбама потражују обештећење од Америке.
Обама је оваквим образложењем плашио Конгрес и пре гласања, али им није променио одлуку.
Шта је променио Конгрес
Међутим, шта је то што је спречавало грађане из земаља где су падале америчке бомбе да и пре доношења овог Закона туже Америку? Спречавало их је то што Америка није потписница већине међународних конвенција и не пристаје да буде равноправна са другима земљама. Па чак и да их је неко тужио, та тужба је била глатко одбачена.
Шта онда мења овај закон? Потенцијално доста тога, иако је тај потенцијал мали и пре свега ће зависити од америчког правосуђа јер би сад њихови судови потенцијално могли да буду и мало попустљивији. Давањем права својим грађанима да директно наплаћују одштету, Америка је и себе ставила у слабији положај визави других земаља, односно постоји могућност да ће теже моћи да се бране неким досадашњим разлозима.
Са оваквом праксом Конгреса постоји могућност да рођаци жртава постану богаташи преко ноћи, јер Саудијска Арабија плива у богатству и они ће тражити за сваког Американца баснословне суме јер то неће бити износи као за грађане Трећег света чији живот вреди двадесет пута мање од живота једног западног грађанина.
Ако све буде овако, представљаће велики терет за Саудијску Арабију, па се чак помиње и могућност да резерве Саудијске Арабије у америчким банкама буду залеђене док се то не наплати. И онда ће, разуме се, бити повуци—потегни у билатералним односима Америке и Саудијске Арабије.
За грађане Србије, Ирачане, Авганистанце, Либијце такође ће бити врло интересантно и могуће актуелизовано питање потраживања одштете кад Американци почну масовно да траже одштету од Саудијске Арабије.
Браћа, а кесе им нису сестре
С друге стране пак, познато је да је Саудијска Арабија дугогодишња америчка савезница. Такође, ова краљевина је поодавно демантовала да је имала било какву улогу у нападима 11. септембра.
Званични Ријад упозоравао је да ће ако Конгрес донесе овакву одлуку повући 750 милијарди долара капитала из САД. Ту је и саудијска нафта као важан елеменат сарадње, онда партнерство у борби против тероризма двеју земаља, америчке инвестиције и базе… све се доводи у питање.
Такође, Блумберг је открио тајни споразуму склопљен пре 40 година за време адмнистрације председника Ричарда Никсона између Америке и Саудијске Арабије, према коме ће САД куповати нафту од Саудијске Арабије и пружати јој војну помоћ и опрему, а заузврат ће то краљевство улити милијарде долара у америчку благајну и тиме финансирати државну потрошњу.
Позивајући се на закон о праву на слободу информација, Блумберг је објавио да је Саудијска Арабија упумпала у Америку око 117 милијарди долара (мада има изворе који тврде да је та бројка најмање двапут већа), што ту земљу чини једном од највећих америчких иностраних кредитора.
Дакле, и ова чињеница је веома битна јер су поменути дугови Америке постали средство притиска.
А иза дрвета…
Кад све ово имамо у види, онда је далеко јаснија и Обамина и одлука званичног Вашингтона који неће јавно да изговори да одлуке Конгреса опасно нарушавају сарадњу са Саудијском Арабијом, већ користи јефтине трикове и говори о тужбама према Америци.
Објаснили смо раније у тексту да и овакав сценарио није искључен, али у њему има превише „ако“.
С друге стране, познато је да амерички закони не важе ван Америке. Такође је небројено пута доказано да за Американце увек има изузетака.
Сетимо се, само као примера, кад бившем генералу Веслију Кларку нису дозволи да као сведок у Хашком трибуналу говори о било чему сем о ономе за шта је имао одобрење. Није смео ни да буде питан о другим стварима.
Зато је оваква Обамина реакција из немоћи. Бацање прашине у очи.
