Шеснаест година од НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије и даље се спекулише и тачним бројем жртава, и материјалном штетом, а шансе за евентуалну ратну одштету од земаља-учесница у тој агресији, иако теоретски постоје, са практичног аспекта су, како сада ствари стоје – немогућа мисија.
Процене броја страдалих за тих 78 дана агресије НАТО-а крећу се између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених. Такође, снаге НАТО-а су на тадашњу СРЈ бациле око 2.300 ракета и 14.000 бомби, укључујући касетне и бомбе са осиромашеним уранијумом. Тада су порушене или озбиљно оштећене стотине привредних и инфраструктурних објеката, медицинске и образовне установе, историјски и архитектурни споменици, као и десетине хиљада кућа.
Укупна економска штета тада нанесена, према разним проценама износи од 30 до 100 милијарди долара. Економски експерти из Групе-17 проценили су својевремено ту штету на око 30 милијарди долара, а влада која је била актуелна током НАТО агресије ју је проценила на 100 милијарди долара.
Политичка манипулација
Професор на Факултету безбедности и војно-политички аналитичар Зоран Драгишић каже за Спутњик да је материјалну штету увек тешко утврдити, јер су методологије према којима се рачуна вредност објеката који су оштећени или уништени и степен њиховог оштећења доста компликовани.
Он додаје да је сада можда већ и касно јер је велики део тих објеката обновљен и истиче како би се на основу тога колико је коштала обнова тих објеката могло доћи до некакве приближне цифре штете од бомбардовања.
„Међутим, треба имати у виду да су ратне штете и жртве које су у неком рату страдале често инструмент за политичку манипулацију. Ми у овом тренутку немамо ни тачан број жртава које су страдале у Другом светском рату, број погинулих у Јасеновцу је такође предмет најмонструознијих политичких манипулација, тако да мислим да у свему томе леже разлози, а не у неажурности“, прецизира Драгишић за Спутњик.
Адвокат Тома Фила сматра да се тачан број људских жртава вероватно не зна због тога што постоји део људи који се воде као нестали, онда део оних за које се не зна да ли су страдали од НАТО бомбардовања или од дејстава ОВК и истиче да је нарочито код ромске популације тешко утврдити колико их је било, а колико је страдало.
„Што се процене материјалне штете тиче, мислим да се нажалост нико тиме није бавио у смислу да се формира једна комисија која ће изаћи са тим и евентуално поставити то питање када време дође за накнаду штете од стране НАТО-а. Јер, то време ће доћи као што је и код Грка дошло време да траже накнаду штете за Немачку, за зајам који је Немачка узела из Грчке државе“, тврди Фила за Спутњик.
На коме је највећа одговорност
Професор Драгишић сматра да је највећа одговорност на власти Слободана Милошевића, која је управљала земљом 1999. године јер су, како каже, то бомбардовање дочекали као шансу за преживљавање и из неког само њима знаног разлога није утврђен тачан број жртава.
„Власт Слободана Милошевића пропустила је да то уради, опет кажем, из њима знаних разлога претпостављам да је била политичка манипулација, а касније је свакој Влади било све теже и теже да то установи. Јер и у криминалистици је познато да што више времена протекне од извршења неког дела све теже га је доказати, тако да сад у овој ситуацији, када би ова влада то покушала да уради, мислим да би то био тежак посао и не верујем да бисмо могли да дођемо до сваког податка“, констатује Драгишић.
„Уранијумска тишина“
С друге стране, Живадин Јовановић, министар спољних послова у тадашњој власти каже за Спутњик да постоје прецизни подаци, само неко, како тврди, манипулише тим подацима у интересу НАТО-а.
„Тих 2.500 људи се односи на цивиле, а у тај број људи није укључено 1.009 војника и полицајаца. Значи, прецизни подаци су преко 3.500 хиљада погинулих грађана Србије – цивила две трећине и једна трећина војника и полицајаца“, додаје Јовановић.
Он тврди да званичне процене директне материјалне штете владе која је била одговорна током агресије износе 100 милијарди долара.
„У то нису урачунате никакве накнаде за жртве, за недужне људске животе, за више од 12.000 рањених грађана, у то није укључена штета која је непроцењива, а изазвана је коришћењем 30 тона осиромашеног уранијума“, прецизира Јовановић.
Констатује како није могуће да од од осиромашеног ураниума умиру војници Италије, Португалије, Шпаније, Француске и других земаља који су само привремено боравили у оквиру мисије КФОР-а на Косову и Метохији, а да не умиру сви који су тамо рођени и који тамо живе деценијама.
„Око тог аспекта постоји апсолутна уранијумска тишина у Србији. Више се о смртоносним последицама осиромашеног уранијума 16 година после његове употребе говори и пише у земљама-чланицама НАТО-а, чији војници умиру, него у Србији“, категоричан је Јовановић.
Тужба за ратну одштету
Председник Србије Томислав Николић је поводом обележавања 16 година од НАТО агресије затражио извињење оних „који и данас бомбардују“. Председник Србије је априла 2014. поводом Дана Војске Србије на централној прослави у Ужицу рекао како оправдано очекујемо да Србија стане на ноге и уз накнаду штете начињене неправдом.
Повод за овакав Николићев иступ било је признање званичника НАТО-а да је Србија бомбардована без одобрења Савета безбедности. Председник је тада запитао да ли међународни судови заиста постоје само зато да би се опрала савест оних који чине неправду и ком суду да се жалимо, а да буде непристрасан, објективан и правичан.
Министарство спољних послова Руске Федерације констатовало је пре неколико дана да државе које су учествовале у бомбардовању Југославије и оне који су их подржавале треба да буду свесне да је у садашњем тренутку глобалних турбуленција крајње важно да се извуку правилни закључци из прошлости и напусти пракса „двојних стандарда“ и једностраног и селективног тумачења међународног права.
Александар Курочкин, политиколог и заменик декана Факултета политичких наука санктпетербуршког државног универзитета, напоменуо је недавно у изјави за Спутњик да идеја о потенцијалном захтеву за одштету од земаља које су учествовале у операцији НАТО агресије има смисла.
„Чини ми се да би уз одређени стицај околности Русија могла да подржи овакву тужбу. Захтев би могао бити покренут у политичке сврхе како би се скренула пажња на проблем и како би се подсетило на ове догађаје, или у чисто економске сврхе ради добијања надокнаде за штету. Сама иницијатива може бити перспективна, а друга је ствар да ли додатна средства могу да надокнаде људске губитке и политичку штету коју је Југославија претрпела“, напоменуо је Курочкин.
Живадин Јовановић сматра да Србија има право да тражи ратну штету и мисли да је и данашња власт у обавези да такав захтев постави. Према његовом мишљењу обавеза је и других органа извршне власти у Србији да покрене преговоре са НАТО-ом у Бриселу, али и са сваком земљом појединачно о начину измиривања ратне штете.
„Нисам нужно за то да се води судски спор, да се траже неке арбитраже јер код одговорних земаља, где постоји политичка воља и ако је истина да они сви уважавају и поштују демократску Србију нормално би било да то прихвате“, закључује Јовановић.
Зоран Драгишић тврди да код питања захтева за ратну одштету са терена политике прелазимо на терен права где је, како каже, право конвенционалог карактера, односно онако како се договоримо, па је опет одатле тешко избацити политику.
„Ту је сада опет питање кога ћете тужити. Да тужите НАТО, он није ентитет, ви морате да тужите државе које су напале Србију. Морате доказати која авијација, чије ракете су нанеле коју материјалну штету, дакле та тужба мора бити добро спецификована“, сматра Драгишић. Он додаје како би то додатно изазвало огромне политичке проблеме, а тужба не би била добијена, па би њеним покретањем много више изгубили него добили.
Тома Фила подсећа да су људи из околине Крушевца преко групе немачких адвоката пред тамошњим судом покушали да наплате накнаду штете за цивилне жртве и материјална разарања на општини Крушевац. И у првом степену су скоро били успели, али су на крају су изгубили.
„Није време за то. Немамо ми коме да тужимо НАТО и 900 милиона најбогатијих и најачих људи на свету. Мора погодно време да се сачека и да се то актуелизира. За то време мора да се изврши тачна процена штете и број погинулих и онда да то питање изнесе пред Уједињене нације“, тврди Фила.
Он констатује да је Хашки трибунал прве пресуде и оптужнице заснивао на томе да је Србија водила ратове 90-их година без одобрења Савета безбедности и да се ниједан рат не сме водити без тог одобрења, јер се онда сматра ратним злочином и злочином против мира.
„То је све тако важило док нису напали Србију, јер Савет безбедности то није дозволио. Онда су избомбардовали Србију и та доктрина, важећа до тада у Хашком трибуналу до агресије на Србију, била је таква да би се после агресије на Србију променила, а потврђена је агресијом на Ирак која је такође предузета без одобрења СБ УН.“
