Фикрет Абдић, лидер Лабуристичке странке БиХ који је на локалним изборима у Босни и Херцеговини изабран за градоначелника Велике Кладуше, није дочекан честиткама Бакра Изетбеговић, лидерa СДА. Штавише, Изетбеговић је победу Абдића прокоментарисао речима да је он „ратни злочинац, потрошени политичар и старац, и да нема кувета (снаге) да уради ни добро ни лоше“.
Ове речи Изетбеговића млађег изгледа да нису много засметале данашњем Абдићу, који је својевремено био приморан да, иако је победио на изборима за тадашње Председништво БиХ (1990) као један од три представника муслиманског народа, са највише гласова, место уступи Алији Изетбеговићу. Едина Абдић Плехо, портпаролка Лабуристичке странке БиХ, каже да је победа њиховог кандидата за њих била очекивана, али да не жели да коментарише ничије изјаве.
„С обзиром на коментаре које су дали и представници других политичких партија па ето и председници, заиста то не бисмо коментарисали зато што смо ми у странци управо ради истинитости и упознавања јавности на сајту и објавили биографију Фикрета Абдића. Дакле, он је политички ангажован од своје 21 године, има завидну политичку биографију, за разлику од представника осталих политичких странака, који се, ето, не либе се да дају и такве изјаве“, кратко је изјавила Едина Абдић Плехо за Спутњик.
Да ли је Изетбеговић овако реаговао зато што је његова странка остала без власти у десетак општина, укључујући и други по величини граду у Босни — Зеницу, или пак због чињенице да би Абдић могао да му буде озбиљан „политички“ супарник у будућности, тешко је рећи. У сваком случају повратак Баба, што је иначе надимак Фикрету Абдићу, могао би постати Бакиров проблем у бошњачком политичком телу, и то из више разлога.
Абдићева каријера се дели на две етапе — предратну и ратну. Пре рата Абдић је био први човек прехрамбеног гиганта „Агрокомерц“, када је и добио надимак Бабо, а његова каријера у привреди је завршена 1987. године највећом банкарском афером у бившој Југославији. Многи од нас тада су први пут чули за термин „чек без покрића“, јер је фирма којом је Абдић управљао издала менице без покрића у вредности од око 400 милиона долара. У њој су, између осталих, учествовали и Љубљанска банка, као и браћа Хамдија Поздерац и Хакија Поздерац. Из затвора је изашао 1990. године а народ га је дочекао као хероја. Недуго затим, приступио је Странци демократске акције Алије Изетбеговића.
Друга етапа Абдићеве каријере односи се на период рата у Босни и Херцеговини. Године 1993. прогласио је најкраћу псеудорепублику на терену бивше Југославије, на граници са Српском Крајином под називом Аутономна Покрајина Западна Босна (АПЗБ). Седиште АПЗБ је била Велика Кладуша, а планови су били да АПЗБ покрије читаву територију познатију као Бихаћки џеп, која је укључивала општине Цазин и Бихаћ. Те исте године Абдић је потписао споразуме са Србима (22. октобар 1993) и Хрватима (14. септембар 1993) за које је тврдио да су урађени са намером да спасу муслимански народ. Са 5. корпусом Армије Босне и Херцеговине, која је била лојална Алији Изетбеговићу, због тога су исте године 1993. избили сукоби, и они су остали запамћени као једини унутарнационални сукоби на подручју бивше СФРЈ. Након завршетка рата у Босни и Херцеговини, Фикрет Абдић се настанио у Хрватској, у Опатији, где је почео да се бави привредом.
У међувремену, суд у Бихаћу је оптужио је Абдића за смрт 121 цивила и тројице ратних заробљеника те рањавања више од 400 особа у региону током рата, због чега га је хрватски суд у Карловцу осудио на 20 година затвора, наводећи планирања и организацију логора и прихватних центара у општини Велика Кладуша. Године 2005. у Врховном суду Хрватске је разматрана жалба на пресуду, која је на крају смањена на 15 година. Из затвора у Пули је пуштен 9. марта 2012. пошто је одслужио две трећине казне, односно 10 година и девет месеци. Велика Кладуша дочекала га је овацијама.
Многи политичари тог доба убеђени су да би дешавања у Босни и Херцеговини ишла у сасвим другом правцу да га Алија Изетбеговић, фактички, није склонио из политике. Тих ратних година Абдић је, тврде упућени, имао добру сарадњу са властима Републике Српске, Републике Српске Крајине и Хрватске републике Херцег-Босне, што је, како се наводи, могло да резултира да се БиХ тада подели између тих народа без рата. Да ли би заиста и било тако, никад нећемо сазнати, али ако је судити по победи коју је однео у месту у коме од око 6.000 становника, колико их је према попису из 1991. године било, пет хиљада њих чинили су Бошњаци, па Изетбеговић не би требало да потцењује могућности овог, како је рекао, „старца“. Опшина Велика Кладуша данас иначе броји 42.000 становника, а толико их је регистрирано и у бирачком списку.
