Андријака је имао скоро 1000 самосталних изложби широм света, од Јапана и Кине, до Швајцарске и Немачке, а његове слике красе зидове познатих светских музеја и приватних колекција. У Београду је на изложби у павиљону „Цвијета Зузорић“, коју је у присуству амбасадора Русије у Србији Александра Чепурина отворио министар у Влади Москве Сергеј Черјомин, овај врсни акварелиста представио око 250 радова, сопствених и ученика његове школе.
Изложбу је посетио и премијер Александар Вучић, а како Спутњик сазнаје од уметника, премијеру се највише допала слика „Кадашевски кеј“.
Како објашњава, школа је формирана као јединствена школска установа у којој је разрађена методика која у основи има лични пример педагога. Ученици школовање могу наставити на уметничкој академији „Суриков“, на којој се такође негује нов приступ високошколском уметничком образовању, где нема уске специјализације него студент добија широко професионално и разнолико образовање. Каже, иако је акварел тешка техника, сваки човек може се научити да њоме овлада захваљујући методици обуке. Систем је заснован на томе да се умеће преноси из руку у руке на личном примеру, односно, реч је о односу мајстора и ученика, нечему сличном ономе што је постојало у старо време, кад је уметник узимао калфе, наводи Андријака.
Видела сам на вашим сликама цркве, Спасо-Андроњевски манастир, Вологду, Велики Новгород. Колико је за уметника важно да се ослања на традицију?
— Без традиције нема ничег, јер традиција су пре свега моји родитељи, ближњи, то су моји корени. Ако их одсечем, а данас је веома модерно рећи да ниси традиционалан у дизајну, архитектури, култури у целини — ако нема традиције, онда ми напросто не постојимо. Не можемо да постојимо ван традиције, једноставно ћемо нестати, јер под нама неће бити ничега — ни садашњости, ни прошлости, ни будућности.
Да ли вам је позната српска уметност?
— Имали смо врло мало времена да се упознамо са уметношћу и културом Србије. Наравно, знамо и волимо српски народ и знамо да је стара Византија основа која је хранила и руску културу и читав Исток. То је изузетно велика култура, али како је у једном тренутку нестала током 600 година, што је свакако било веома тужно, штафету је преузела Русија.
Како подстаћи сарадњу у сфери културе и уметности међу нашим братским народима?
— Треба што више комуницирати, што више показивати, што више се састајати, вршити размену оних који се непосредно баве културом и који су њени носиоци јер у суштини о нама овде мало знају и ми мало знамо.
Ваш дипломски рад носи назив „Куликово поље. Вечно сећање“. Знате да и ми имамо нешто слично, Бој на Косову. Колико је важно да се не заборављају ти кључни тренуци у нашој историји?
— То је традиција без које не може бити живота. Како могу да не памтим оца, мајку. То драгоцено сећање не може се ничим заменити. Како да их издам — јер ја бих их издао када бих их данас заборавио. А ми смо дужни да то сећање пренесемо својој деци, нашој будућности. Без тога се не може. То што се сада бавимо традиционалном уметношћу представља и велико питање васпитавања, као и будућности наше културе, да се то настави јер људи тада схватају шта је то Русија, шта је то земља у којој су се родили и живе, баш као што и Срби који су се овде родили и одрасли треба да знају своју историју и културу, своју прошлост. А та прошлост је заиста била величанствена.
Имали сте изложбе практично у целом свету. Да ли вам као уметнику смета антируска хистерија?
— Ја сам уметник, и кад год почне разговор о политици трудим се да не учествујем у томе. То су ствари мени далеке. Али нема сумње да ме вређа кад нас доживљавају као некакве примитивне Папуанце и што је још важније, од нас све време желе да направе да будемо исти као они. Ми то не смемо дозволити јер имамо свој менталитет, културу, традицију, самобитност. И тога треба да се држимо и да нипошто не кренемо тим путем јер ако одемо постаћемо безлични, интернационални и апсолутно нећемо имати никакву културу, нити ишта од онога чиме се данас поносимо.
Зашто сте изабрали управо акварел као технику?
— То је љубав. А у љубави се никад не може рећи зашто волиш — ако то можеш да објасниш, онда то није љубав, а ако волиш, онда не можеш да објасниш. Много сам анализирао и мислио зашто, али нисам налазио никакав рационални одговор. Напротив, сви су били против тога, моји педагози, професори, излагачи у почетку моје каријере. Све је било против тога да се бавим управо том техником, а ја се ипак бавим.
Имате сликарску школу. Ако би вам предложили да отворите неку сличну школу у Србији, да ли бисте пристали?
— То би се могло урадити јер ја имам не само школу него и академију, огромну високошколску установу као наставак школе. И тамо имамо студентски дом, све могућности, курс за повећање квалификација. Нисмо против тога, али потребно је да руководство земље, града, разуме да им је то потребно јер је рад на припреми кадрова веома озбиљан.
