Ако сте у домаћим или светским медијима протеклих дана налетели на бомбастичан наслов „Америка изгубила интернет!“, значи да је и до вас — додуше, у нешто „таблоиднијој“ форми — стигла вест да је ИКАНН (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers) од америчких власти преузео контролу над базичним интернет сервисима широм планете Земље.
Интернет, наиме, од свог настанка није (био) ни у чијем власништву, али су његове одређене делове, формално-правно посматрано, могла да контролишу америчке власти. Међутим, одлуком једног судије у Тексасу да у последњем тренутку спречи покушај конзервативних кругова у САД да блокирају одлуку да се Вашингтон одриче тог права, ствари су почеле драстично да се мењају.
ИКАНН је непрофитна међународна организација задужена за координацију и контролу начина на који се имена интернет сајтова „упарују“ са тзв. „нумеричким адресама“ на интернету. Те низове досадних бројева са тачкама између, крајњи корисници, а то сте Ви, не виде када у свом претраживачу укуцају, на пример, rs.sputniknews.com, али без њих ваш рачунар, односно интернет претраживач, не би знао где треба да вас „одведе“ на глобалној информационој мрежи када словима у бело поље укуцате кратку адресу неког веб-сајта.
О свему томе разговарали смо са Слободаном Марковићем, саветником за политике информационо-комуникационих технологија и односе са интернет заједницом у Регистру интернет домена Србије (РНИДС). Он за Спутњик објашњава чега се то Америка заправо „одрекла“ када је интернет у питању.
„Уговор са ИКАНН-ом је у протекле скоро две деценије америчкој администрацији остављао отворену могућност да врши надзор над спровођењем такозваних ИАНА функција, односно да управља глобалним адресаром интернет домена. То је у пракси значило да су америчке власти имале последњу реч у процесу одобравања тога који домен може да буде ’видљив‘ на интернету и на којој нумеричкој адреси. Додуше, администрација у Вашингтону де факто никада није искористила то право како би спроводила неке своје политичке циљеве. После открића Едварда Сноудена, бившег агента ЦИА и најпознатијег међународног узбуњивача, због којих је од 2013. године растао притисак на америчку владу, у Вашингтону је донета одлука да се од тог контроверзног уговора одустане“, каже Марковић.
На питање шта та промена значи за крајње кориснике, Марковић одговара:
„Најважније је да за кориснике неће бити никаквих видљивих промена. Било је важно обезбедити дугорочну техничку стабилност интернета и, што је још битније, осигурати да не дође до неких већих тензија, које би резултирале некаквим цепањем глобалне мреже по националним границама. Дакле, обезбеђено је да главну реч кад је посреди функционисање интернета има заправо техничка заједница, као и да државе имају своју реч, али само под условом да између њих постоји консензус. Са престанком важења уговора, престала је чак и теоретска могућност да би америчка администрација то овлашћење могла да злоупотреби.“
Наш саговорник истиче да ће интернет остати јединствен и остаће глобално доступан.
„Мислим да су та дебата, која се иницијално повела унутар Сједињених Америчких Држава, као и спекулације о томе да ће сада интернет ’преузети‘ Уједињене нације, Русија, Кина, апсолутно неутемељене и да је то пре свега последица председничке трке која је тренутно у току у Америци.“
О шансама да из свега тога настане нека нова „кровна“ организација, рецимо, „Уједињене нације интернета“, која би бринула о о свим аспектима личне и сваке друге сигурности корисника глобалне мреже, и која би, у позитивном смислу, била нека врста „глобалног интернет полицајца“, Марковић каже:
„На том пољу је већ формиран одређени модел функционисања, који сада осигурава да велики број организација са свих страна света, из свих култура, пронађу заједнички језик. У том процесу организације учествују на равноправној основи, а воде их најразличитији могући интереси: ту су представници држава, техничких организација, бизнис удружења, власника интелектуалне својине…. Оно што је дефинитивно постало јасно јесте да начин на који се тренутно руководи међународним структурама и управља глобалним процесима више није нарочито ефикасан у окружењу у којем се у вези са многим стварима не питају само представници националних држава, него и неки други фактори, као што су корпорације, удружења грађана, потом они који омогућавају да функционише техничка инфраструктура, и тако даље. Мислим да ћемо у различитим доменима људских активности ускоро видети сличне процесе, само треба да видимо колико ће они бити брзи и темељни. Оно што је сигурно јесте да из начина на који се на глобалном нивоу решава питање управљања базним интернет ресурсима читаво човечанство може много да научи.“
