Без обзира да ли је описујући его руског председника српски амбасадор у Америци Ђерђ Матковић употребио реч „велики“ или „огроман“, он је направио дипломатски гаф, сматра извор Спутњика из Министарства спољних послова Србије који је желео да остане анониман.
Наш извор није сигуран да је Матковић исправно цитиран и не верује да је истина било шта од онога што је веб портал „Чикаго марун“ навео да је Матковић рекао о Владимиру Путину.
Извор то сматра зато што Матковић важи за искусног дипломату од реномеа, који је у дипломатској служби прошао све степенице, од аташеа приправника до амбасадора, а у међувремену је био и главни дипломатски саветник српског премијера Александра Вучића.
„Матковић је већ неколико пута службовао у иностранству и позната су му правила службе. Никада не би рекао тако нешто да зна да се у окружењу налазе новинари. Ако је и рекао, вероватно је ’навучен на танак лед‘. Међутим, чуди ме да дипломата таквог искуства може да буде тек тако навучен“, каже наш извор.
Кога представљају српски амбасадори
Неумесно је да шеф дипломатске мисије износи суд о шефу државе треће државе, гласи правило дипломатије. Уопште, изјашњавање и изношење судова о државницима и земљама чији представници нису присутни током неформалних разговора међу дипломатама није умесно.
„На пример, никада не смете да се негативно изјашњавате о Палестинцима пред представницима Израела. Још се на Дипломатској академији учи да се тако стичу јефтини поени који само служе у тренутне сврхе, да су неискрени, ако сте у сукобу неутрални“, каже извор Спутњика.
Ставови које Матковић јесте или није изнео током дебате на Институту за политику Универзитета у Чикагу покренули су лавину коју је покушао да заустави министар спољних послова Ивица Дачић, изјавом да Матковићева изјава не изражава званичан став Србије,.
Међутим, у том случају поставља се питање кога амбасадор Матковић представља и чије ставове износи у Америци? Чије интересе штити и хоће ли сносити последице због непромишљених изјава?
Враћање дипломата из иностранства због гафова није уобичајено у српској дипломатији, могу се набројати на прсте. Последњи случај када је неки српски дипломата враћен, био је случај амбасадора Душка Лопандића, који је из Брисела враћен због грешке која је неупоредиво лакша од оне коју је направио Матковић.
Разлог за опозив Душка Лопандића био је пропуст — необавештавање Министарства спољњих послова о намерама хрватских европосланика да у Европском парламенту организују изложбу о Алојзију Степинцу.
Лопандић је смењен брзином светлости, а на његово место именована је дотадашња српска амбасадорка у Риму Ана Хрустановић.
Уобичајена процедура у сличним случајевима подразумева да дипломата у случају пропуста буде упозорен, позван на консултације, да се одвага тежина пропуста или да се затражи да се шире изјасни о околностима спорног питања. У Лопандићевом случају, та процедура није поштована.
Каубојске чизме и печено прасе
У српској дипломатији веће изненађење представља када амбасадор због гафа или поступка сноси последице, него када их не сноси. Листа гафова шефова српских дипломатских представништава је толико дугачка да се сви не могу побројати на једном месту, а неки од њих ушли су и у легенду.
Једна од њих каже да је Данило Ж. Марковић, амбасадор тадашње СРЈ у Москви, када је из Београда затражено да дâ оцену о политичкој ситуацији у Русији, у телефонску слушалицу коју је држао домар викнуо: „Чекај, тек сам испекао прасе, не гори под ногама, то ћемо после“.
Милан Ст. Протић враћен је, додуше, са службе у Вашингтону, али не зато што је колеге дипломате дочекивао у бермудама и носио каубојске чизме на званичним пријемима, већ зато што је изјавио да неће да прима упутства од тадашњег шефа државе Војислава Коштунице.
Писац Светислав Басара, који је после 5. октобра именован за амбасадора на Кипру, изјавио је својевремено да му је амбасадорско место омогућило да „у миру, без напрезања и обавеза напише књигу“.
Миливоје Глишић, чувени новинар и постпетооктобарски амбасадор у Аустралији, боем у души, волео је да лута по кафанама Канбере, главног града Аустралије, као да се и даље налази у београдском „бермудском троуглу“, тако да сарадници нису могли да га нађу ни по неколико дана.
Посебан „таленат“ за именовање амбасадора показивао је бивши министар спољних послова Вук Драшковић, и сам познат по неколико дипломатских гафова. Драшковић је био издашан када су у питању биле поделе амбасадорских места пријатељима и страначким колегама.
Тако је тадашња потпредседница СПО Гордана Аничић именована за амбасадорку у Сирији са образложењем да има добре контакте на Блиском истоку, а заправо јој се ћерка удала за шефа дописника Си–Ен–Ена у том региону. За амбасадора у Будимпешти Драшковић је именовао песника Предрага Чудића, који је у (не)раду следио пример Басаре и Глишића.
Драшковићев избор за амбасадора у Турској био је Слободан Вукчевић, син високог функционера СПО-а, који није добио агреман, јер је Турска сматрала да је слање голобрадог младића без дипломатског искуства за амбасадора неозбиљан потез српске дипломатије.
Са своје стране, Драшковић је волео да својим саговорницима, у већини случајева министрима спољних послова страних држава, буквално преводи текстове српских песама (тако је аустријска министарка спољних послова имала прилике да чује како звучи буквалан превод на енглески песме „Дунаве, Дунаве“), захтевао је да га дипломате ословљавају само по имену, а на вечеру са бугарским шефом дипломатије у Димитровграду позвао је човека кога је срео на улици, члана СПО-а из тог пограничног места.
Нико од наведених никада није позван на одговорност због рада или нерада, гафова или жовијалног понашања непримереног за шефа дипломатске мисије или дипломату нижег ранга.
Међутим, српске дипломате не позивају се на одговорност ни када неки њихови потези имају тешке последице. Тако српски амбасадор у Либији Оливер Потежица није позван на одговорност, иако је јавност то захтевала, после отмице и смрти двоје службеника српске амбасаде у Триполију. Ако је истраге и било, о резултатима јавност није обавештена.
Истраге су, додуше, покренуте у случајевима издавања виза по вишим ценама од прописаних у Конзулату Србије у Шангају и у случају са малверзацијама са горивом у Амбасади Србије у Атини.
Али шта да се ради са гафовима, неактивношћу и јавашлуком амбасадора, чији поступци вуку много теже (политичке) последице? Да ли је у тим случајевима довољна кратка изјава министра спољних послова да понашање амбасадора не изражава званичне ставове Србије?
Наравно да није. Потребно је много, много више. Питање је само има ли у Србији довољно политичке воље да се у дипломатска представништва уведе ред, да се поштују правила и да дипломатска служба више не буде схваћена као награда или синекура.
