У оштрој конкуренцији између 376 кандидата (148 организација и 228 појединаца), међу којима су били и Ангела Меркел, Едвард Сноуден, папа Фрања, сиријски Бели шлемови и становници грчких острва који су помагали избеглицама, норвешки Нобелов комитет одлучио је да овогодишњи добитник Нобелове награде за мир буде колумбијски председник Хуан Мануел Сантос.
Сантос је, према саопштењу Комитета, награду заслужио „због његових одлучних напора да приведе крају педесетогодишњи грађански рат у Колумбији“, најдужи грађански рат на свету са 260.000 погинулих и преко шест милиона расељених.
Председник Сантос је 26. септембра ове године склопио споразум са вођом герилаца из покрета ФАРК-а Родригом Лондоњом, познатим као Тимошенко, о „дугорочном миру“. Међутим, грађани Колумбије су на референдуму одржаном 2. октобра тесном већином одбили да прихвате тај споразум.
Тако је Нобелова награда за мир још једном додељена као аванс за будућност.
Добар дечко из богате породице
Животни пут Хуана Мануела Сантоса типичан је пут момка из моћне латиноамеричке породице. Породица Сантос једна је од најмоћнијих породица у Колумбији. Његов деда Едуардо био је председник Колумбије од 1938. до 1942, а блиски рођак Енрике Сантос Кастиљо био је потпредседник државе од 2002. до 2010. године. Образовао се у САД и Великој Британији.
У политику се укључио као постдипломац у Лондону, када је постао директор колумбијске делегације у Светској организацији за производњу кафе. Каријеру је касније наставио као директор породичног листа „Ел тиемпо“, министар спољне трговине и министар финансија, а 2006. постао је министар одбране Колумбије.
Сантосов успон ка председничкој фотељи директно је повезан за његовог претходника на том месту Алвара Урибеа. Када је Урибе 2006. године освојио други четворогодишњи мандат, уз обећање да ће још јаче наставити да се бори против герилаца ФАРК-а, кључну позицију министра одбране доделио је Сантосу, који је четири године раније пресудно утицао да Урибе од релативно непознатог кандидата постане победник на изборима.
Јастреб
Сантос је убрзо по именовању стекао име енергичног и одлучног борца против гериле. Покренуо је низ војних операција које су ослабиле снагу ФАРК-а. У једној од њих, после шестогодишњег заточеништва, ослобођена је колумбијска политичарка Ингрид Бетанкур.
Међутим, те исте 2008. године, Сантос је покренуо контроверзну војну операцију бомбардовања логора ФАРК-а у суседном Еквадору, које је за резултат имало убиство једног од вођа герилаца Раула Рејеса.
То бомбардовање изазвало је дипломатски скандал, с обзиром да је операција изведена брз обавештавања Еквадора, који је тврдио да је Колумбија тим чином повредила његов суверенитет.
Отприлике у исто време, појавили су докази да колумбијска војска убија цивиле, представљајући их као побуњенике како би повећала „стопу убијених“. Тај скандал сматра се као најмрачнија епизода Урибеовог председничког мандата.
Међутим, Сантосова популарност стално расте и он 2009. године подноси оставку на место министра одбране како би наредне године могао да се кандидује за председника. На председничким изборима побеђује са једним од најбољих резултата у историји Колумбије.
Кампању је водио на платформи „демократске безбедности“, ослањајући се на Урибеов политички програм, међутим, већ на почетку мандата изненадио је јавност раскидајући са политиком свог претходника. Нормализовао је односе са суседном Венецуелом и покренуо судске процесе против чланова претходне Владе због злоупотреба.
Голуб мира
Сантос је направио још један радикалан заокрет у односу на свог претходника — 2012. године потврдио је гласине да се са представницима ФАРК-а на Куби воде тајни преговори о мировном споразуму. Као резултат заокрета у политици, Урибе и Сантос се удаљују један од другог и Урибе постаје Сантосов противкандидат на изборима 2014. године.
Победивши тесном већином, Сантос осваја други председнички мандат уз обећање да ће постићи мировни споразум са ФАРК-ом. Крајем септембра ове године, после скоро четири године јавних и две године тајних преговора, објавио је да је споразум о „дугорочном миру“ са герилцима постигнут.
Споразум је требало да ступи на снагу пошто га грађани Колумбије одобре на референдуму, међутим, споразум је одбијен тесном већином. Сада се чека на нови Сантосов потез, јер је одбијањем споразума у питање доведен, не само мировни процес, већ и Сантосово политичко наслеђе.
