„Дојче банка“, највећа и најмоћнија немачка банка и једна од неколицине светских банака које је Банка за међународна поравнања из Базела, „централна банка централних банака“, формално класификовала као „системски важне“ за светску економију, доспела је у жижу јавне пажње на начин какав засигурно није прижељкивала, кроз најаву казне од астрономских 14 милијарди долара у Сједињеним Америчким Државама због неправилности у пословању уочи економске кризе 2008. године, на шта су се надовезале и вести о стрмоглавом паду вредности акција „Дојче банке“ на берзи.
Али проблем се, заправо, чини и кудикамо озбиљнијим, јер су акције „Дојче банке“ у паду већ годину дана — у том су периоду са око 31 евра по акцији спале на садашњих 12 евра — и налазе се на најнижем нивоу у историји, нижем чак и у односу на дно које су дотакле у јеку кризе 2008. године, а чак су 10 пута мање вредности у односу на вредност коју су имале уочи претходне светске економске кризе.
Шта се то догађа са „Дојче банком“? Колику претњу она сад представља по глобалну економију, имајући у виду и да је Међународни монетарни фонд летос саопштио да „Дојче банка“ „делује као покретач највећих системских ризика по светски финансијски систем“? Прети ли нам нова светска економска криза, попут оне из 2008. године коју је и покренуо слом само једне банке, „Леман брадерс“ из Сједињених Америчких Држава, да би се зараза убрзо проширила по читавом свету?
Ово су биле теме „Спутњик интервјуа“ с Момиром Булатовићем, економистом, аутором књиге „Економија и демократија — држати главу изнад“, некадашњим премијером СР Југославије и председником Црне Горе.
Иронично подсећајући да се „’Дојче банка‘ овде узима као репер и мера свих вредности, она се сматра референтном банком, једном грандиозном установом која све друге подучава шта и како треба да се ради“, Момир Булатовић сматра да је погрешно уверење да је „на пад вредности њених акција утицала казна од 14 милијарди долара, којом америчко Министарство правде покушава да створи привид спровођења правде због економске катастрофе која је свет задесила 2008. године“.
Уосталом, напомиње наш саговорник, и „Дојче банка“ и све остале финансијске институције које се сад суочавају с казнама за своје пословање које је изазвало кризу 2008. године, „на недозвољеним активностима уочи кризе зарадиле су неупоредиво више новца“.
Основни проблем и „Дојче банке“ и њених америчких парњака, истиче Момир Булатовић, лежи у самом систему који је и довео до кризе 2008. године, који по њеном окончању није разрешен: „Болест која је захватила светску привреду почели сте да лечите тако што сте умножили узрочнике саме болести. Светски финансијски систем је 2008. године крахирао пред чињеницом да се у њему налазило око 50 билиона долара финансијских деривата који заправо немају никакву вредност. Данас имамо 10 пута више ових деривата, а сама ’Дојче банка‘ преко 40 билиона безвредних деривата, што је око 14 пута више од укупног БДП-а Немачке и више од два пута већа вредност од укупног БДП-а Европске уније“.
У овом проблему, напомиње саговорник „Спутњика“, није само „Дојче банка“, већ и водеће америчке банке. „Ти деривати, који имају књиговодствену али не и реалну вредност и гуше реалну економију, представљају узрочник ситуације у којој се данас налазимо. То је као да канцер лечите тако што га метастазирате, очекујући да ће он сам пронаћи начин да се излечи“.
оже ли „Дојче банка“ да изазове нови циклус кризе, као што је то пре 8 година учинила америчка банка „Леман брадерс“? Америчке Федералне резерве, централна банка САД, летос су саопштиле да „Дојче банка“ није прошла њихов тест издржљивости у случају шока попут оног из 2008… „Рупа у билансима и изложеност дериватима ’Дојче банке‘ данас су 20 пута већи него што је то био случај с банком ’Леман брадерс‘ када је отишла у стечај“, упозорава Булатовић.
„Одлазак ’Леман брадерса‘ у стечај био је ствар политичке одлуке. Ако се сада одлучи, због геополитичких разлога који су у свему овоме и те како присутни, да се направи хаос у Европи, онда ће се доследно инсистирати на томе да ’Дојче банка‘ није добра банка, али важно је знати да ниједна од банака које су у том систему, а нарочито када је реч о великим банкама, није ништа боља у односу на ’Дојче банку‘“.
С друге стране, иако напомиње како добро решење за „Дојче банку“ не постоји — „на погрешном путу добар излаз не постоји“ — Булатовић каже да не верује немачкој канцеларки Ангели Меркел и њеним изјавама да неће спасавати „Дојче банку“: „То је прича за једнократну политичку употребу, јер, стручњаци упозоравају да би нас пропаст ’Дојче банке‘ довела на корак од катастрофе, а ниједан политичар не жели да направи тај корак“.
„Потпуно сам сигуран да ће ’Дојче банка‘ бити спасена тако што ће у њу бити упумпана одређена количина новца како би се одржали њени биланси… Амерички инвестициони сајтови данас саветују да се не продају акције ДБ-а, зато што су оне достигле свој минимум и зато што се очекује, потпуно извесно, да ће немачка влада и држава на неки начин стати иза ње, макар и само обећањем програма помоћи, која ће да умири тржишта и онда ће цене акција да порасту“.
Криза из 2008. године, чији дух и данас претећи лебди над финансијским светом али и над свима нама, само је залечена применом неортодоксних механизама, попут квантитативног олакшавања — креирања новца ни из чега који се упумпава у финансијски систем у нади да ће произвести здраву инфлацију и поспешити реалну производњу — и дуготрајне политике јако ниских, нултих, па чак и негативних каматних стопа. Какав је ефекат тиме постигнут?
Момир Булатовић истиче да главни циљ, повећање инфлације на зацртаних 2 одсто годишње, није остварен „већ се уместо тога иде у дефлацију, што је једно од најгорих замисливих економских стања“, а „најуочљивији ефекат примене ових мера јесте да је вредност акција на берзама отишла у небо, зато што су креиране огромне количине јефтиног новца, с ниским и негативним каматним стопама које су иначе бесмислица — каматна стопа је принос на одређени капитал, и она мора да буде позитивна“.
„Са оваквим системом негативних каматних стопа ми смо, са становишта економске науке, упловили у подручје које је потпуно непознато, у коме не могу да се примењују постојеће методе управљања. Неке анализе су показале да, колико год да је новца Европска централна банка (ЕЦБ) упумпала у привредни систем ЕУ — око 400 милијарди прошле године — биланси банака и кредитирање повећани су за свега 4 милијарде, дакле за само 1 одсто, а сав остали новац отишао је на рачуне банкарског сектора у Америци, из простог разлога што у Америци и даље постоји позитивна каматна стопа, мала, али је позитивна. Новац увек иде тамо где му је најугодније, а најугодније му је тамо где ће бити оплођен… Дакле, ток је такав да ЕЦБ упумпава јефтин новац који завршава у америчком банкарском сектору, стварајући привид да тамо ствари стоје добро иако заправо читава светска привреда све време тоне“.
Доказ за ову оцену налази се у бројкама и стопама раста, које су током текућег опоравка светске економије после кризе 2008. ниже него после свих претходних криза. „Оно што је за свет финансија карактеристично јесте похлепа, која нема границе“, истиче Момир Булатовић.
„Мултинационалне корпорације функционишу тако што производе тамо где је најјефтинија радна снага, продају тамо где је највећа куповна моћ, а имају седиште тамо где се не плаћа порез. Тиме се енормно богати мали проценат оних који су на самом врху, али неједнакост истовремено расте. И док год имате систем који производи толику неједнакост, имаћете и нестабилност тог система“.
Значи ли то да је нови крах светске економије известан? Хоће ли нам се, осам година касније, криза поновити? Момир Булатовић износи унеколико другачије виђење ситуације: „Криза из 2008. године заправо све време траје. Она је само ублажена, али ништа се није урадило да се њени узроци излече. Ово је метастаза финансијализације, која представља болест глобалне економије у којој се само захваљујући финансијским трансакцијама, уместо реалном производњом, стичу енормно велики профити“.
„И финансијализација, као болест, мора бити прекинута. Без тога нема изласка из кризе, она ће бити само продубљивана, повећавајући масу бедних и разочараних људи, стварајући све ужи круг људи који су све богатији, а тиме ће се неједнакости и супротности у друштву повећавати“.