Смртна казна добила је рекордну подршку у последњих девет година, од када истраживање о том питању наручује удружење „Србија против смртне казне“.
Гнусни злочини који су се догодили у последње време, посебно над децом, сетимо се силовања и убиства трогодишње девојчице из зајечарског села Вратарница, код сваког нормалног човека изазивају бес. Међутим, код нас бес и тензију подржавају и одржавају медији.
Зато део објашњења за овакав проценат оних који се залажу за смртну казну треба тражити управо у сензационалистичком приступу оваквим вестима, који је у Србији новина, каже за Спутњик социолог Сандра С. Раденовић.
„Крше се норме новинарске етике, јавност се буквално бомбардује детаљима који уопште не би смели да се објављују, који морају да остану у оквирима истраге. Наравно да ми сви емотивно реагујемо и прва идеја нам је, то је људски и природно, шта би смо ми урадили том злочинцу, па у тим нашим маштаријама будемо још гори од злочинца“, каже Раденовићева.
Готово да забрињава податак да је „одлучан“ за смртну казну сваки трећи, а против ње „одлучно“ свега 11 одсто анкетираних, да ли је могуће да је све до медија?! Да ли наше друштво пати од недостатка емпатије, а управо је одсуство емпатије основна карактеристика оних чију смрт траже?
Смртна казна у Србији је укинута 2001. године, али она никада није изгубила значај у осећањима људи. Криминалци су увек ту, људи их се плаше, а када се плаше, тада и мрзе, а убице, педофиле, па и нарко-дилере, желе да казне смрћу, ту нема емпатије, објашњава за Спутњик криминолог Златко Николић.
„Емпатија је флуидна, она се стиче у процесу социјализације личности. Стварање те емпатије је основа за морал и моралност. Али емпатија не брише страх и биолошки нагон за опстанком, људи су и даље борбени у одбрани подмлатка, свог живота, станишта, извора хране, воде. То што анкетирани нису показали емпатију, заправо је попуштање емпатије за рачун ових биолошких основа које човек добија рођењем“, каже Николић.
Сандра Раденовић ипак сматра да овај тренд може да буде показатељ моралоцида, убиства морала које већ дуже време траје у нашем друштву. Поставља се питање колико је свима нама у овом тренутку људски живот заиста вредан, каже Раденовићева.
„Питање смртне казне треба убацити у контекст бројних биоетичких питања, питања етике живота. Онда је то питање вредности живота уопште, колико је који живот вредан. Да ли је живот вредан сам по себи и да ли постоје мање или више вредни животи“, каже Раденовићева.
Један од разлога за овакве резултате анкете о увођењу смртне казне можда треба тражити и у спором и селективном спровођењу правде. Наш правосудни систем, такозвано англосаксонско спровођење правде, у коме је могуће бескрајно преговарати и нагодити се с криминалцима, показује немоћ државе. Зато би грађани да узму правду у своје руке, каже криминолог Николић.
„Неизвесност убија и душу и дух. Ако нешто траје десет година, а ви сте некога тужили, питате се чему све то. Има пуно људи, не само код нас већ у целом свету, који не могу да схвате да је пресуђивање ипак ствар опреза, јер, како правници кажу, боље је ослободити сто криваца, него казнити једног невиног“, каже Николић.
Он подсећа да је Маргарет Тачер на почетку свог мандата популистички попустила пред захтевима грађана и вратила смртну казну у Велику Британију. Међутим, ништа се није променило, број криминалних преступа је остао исти. Он подсећа да САД тренутно ослобађа осуђенике који су и по 20 година чекали смртну казну, јер је модерна технологија омогућила анализу ДНК, па се испоставило да су невини.
Саговорница Спутњика, социолог Сандра С. Раденовић, закључује да ипак не треба доносити коначне закључке о спорној анкети, јер, како каже, сваку анкету треба узети с резервом, без обзира на то колико озбиљно је спроведено истраживање.
„Питање је колико су људи искрени када одговарају на питања у анкетама и да ли би нам исте одговоре дали за неколико месеци“, закључује Раденовићева.
