Влада Косова на челу са Исом Мустафом позвала је на разговор чланове Српске листе, који су због закона о „Трепчи“ замрзли своје функције. Ово је потврдио саветник премијера Исе Мустафе, Бајрам Гецај, али и министар из српских редова Далибор Јевтић.
Гецај је рекао да неће бити преговора, већ разговора са српским члановима владе, уз подсећање да закон о „Трепчи“ само чека потпис председника Косова и објаву у „Службеном гласнику“, дајући на тај начин на знање да је ова тема за њих затворена.
Далибор Јевтић, с друге стране, у разговору за Спутњик каже да су отворени за разговоре, али да ће пре одлуке о прихватању или неприхватању позива косовских партнера, о томе разговарати унутар Српске листе.
„Разговор јесте једино решење ове ситуације и ми желимо да изнесемо своје ставове и разлоге због чега смо привремено замрзли своје функције, али и да дамо предлог како може да се изађе из проблема. То није само питање ’Трепче‘, већ се тиче и неких других одлука у којима наши ставови нису уважени. Ако смо већ део владе и коалициони партнери, тражимо поштовање, а не само да будемо ту, зато што је то обавеза. Ситуација је тешка и треба разумети да је српски народ овде и да има реална права. На крају крајева, Закон о ’Трепчи‘ није спроводив на северу и то мора да се зна, и зато тражимо да се уваже захтеви становништва са севера Косова, јер то јесте у интересу читавог косовског друштва и у циљу стабилизације“, каже Јевтић.
Закон о стратешким инвестицијама, који је усвојен у скупштини Косова а у чијем раду није учествовала српска заједница, директан је удар на још неформирану Заједницу српских општина, која је кров Бриселског споразума. Јевтић каже да тај закон у великој мери обесмишљава и саму децентрализацију на Косову, јер локалним самоуправама одузима најважнији сегмент — економски развој.
„Да неко други на централном нивоу доноси одлуке око стратешких инвестиција без консултација са локалним самоуправама, није добро. Циљ ЗСО управо и јесте могућност у одлучивању у делу економског развоја. Зато је овај закон у супротности са оним што је скупштина Косова потписала, а то је Бриселски споразум. Због тога смо ми против овога закона, јер он онемогућава локалним заједницама са српском већином да се економски развијају и да у том смеру имају веће надлежности“, објашњава Јевтић.
Он каже да је очигледно да је овај закон само још један корак у низу онога што се дешава ових дана у Приштини и да показује да нема уважавања у нечему што се зове коалиција и коалициона Влада, напомињући да представници Срба о свему желе да разговарају и са представницима међународне заједнице.
Јевтић се сагласио са српским премијером који је рекао да је реакција из Брисела на ова дешавања изостала управо због чињенице да „Приштина сигурно ове потезе није повукла без одлуке споља“ и додао да Приштина није овакве потезе учинила без ветра у леђима.
„Чињеница је да политички представници Албанца нису ово урадили, а да нису имали сагласност међународне заједнице. Оно што би ми требало да радимо јесте да ситуацију сагледамо реално, како би се она решила“, наводи наш саговорник.
„Цунами“ који је кроз разне одлуке и законе, али и нек друге ствари, кренуо из Приштине претећи да са Косова збрише сваки вид присуства Србије, могао је бити лако заустављен да се у целу причу умешала међународна заједница, која је, подсећамо, по Резолуцији 12 44 СБ УН и даље у име Србије неко ко је одговоран за дешавања на Косову.
Приштина, истине ради, јесте једнострано прогласила независност али, по још важећем међународном праву, та независност постаје реална тек оног тренутка када је признају Уједињене нације. То се није десило, што значи да је Косово правно још део Србије. Преношење преговора из УН на Европску унију и потписивање Бриселског споразума није обезвредило Резолуцију 12 44.
Посебно не у делу који се односи на имовину Србије на Косову, јер Бриселски споразум је акт којим се уређује пре свега политички и организациони положај Срба на Косову, а не акт сукцесије двеју држава. Нормализација односа Београда и Приштине, која би требало да буде „круна“ бриселског дијалога, не значи и крај Резолуције 12 44, а још мање признање Косова као независне државе од стране Србије. Приштина је свесна тога.
Могући разлог због кога је Приштина решила да убрза своје „активности“ можда би се могао крити у Вашингтону и у предстојећим председничким изборима. Недавна посета Приштини другог човека Америке Џозефа Бајдена, осим што је била опроштајна, имала је за циљ и да руководству у Приштини пренесе где и како се оно котира у агенди Америке и спољне политике будуће америчке администрације.
Имајући то у виду — али узимајући у обзир и савезнике Америке у ЕУ, пре свега Велику Британију и Немачку, које су најгласније у томе да Србија треба да призна независно Косово — не би требало да нас чуди понашање Приштине.
Наиме, власти привремене самоуправе на КиМ свесне су да до таквог признања, бар у скоријој будућности, неће доћи, без обзира што је Приштина „кућа насред пута“ Београда ка ЕУ. Дакле, Приштина користи концепт такнуто — макнуто, изграђен још седамдесетих година, дорађен девдесетих, а капитализован 2008, када је пре свега уз благослов Америке прогласила независност. Међутим, шта год да раде, и колико год моћне пријатеље да имају, без српског „Да!“, Косово никада неће бити суверена држава.
