Будућност је у нашим рукама, не дозволимо да сами себи вежемо руке ланцима из прошлости. Овим речима је у својој видео-поруци албански премијер Еди Рама на свом профилу на Фејсбуку сумирао своју посету Србији и Београду. Рекао је и да могућност уједињења Албаније и Косова и стварање „Велике Албаније“ припада прошлости, баш као и „Велика Србија“.
Рама је први албански политичар који је после 70 година посетио Србију. То га само по себи већ ставља у историјски контекст. Први пут, пре две године, „дошао“ је са дроном који је на фудбалској утакмици Албанија—Србија носио заставу Велике Албаније.
Данас каже да је то била „глупа шала“ коју је Србија схватила — превише озбиљно. Две године касније, Србију је, нимало у шали, подсетио да је наша јужна покрајина Косово и Метохија за њих суверена држава, а да је „Трепча“ — рудник на тлу те државе. Суптилно и смирено, као да говори о времену. Косово је — каже Рама — тема у којој не жели да буде посредник, али ипак од Србије тражи признање Косова.
Дакле, ко је Еди Рама, коме у званичној биографији пише да је по вокацији сликар? Да ли је он уметник, политичар или уметник политике? Да ли је вук у јагњећој кожи, или само савремени политичар? Притом, ко год био, јасно је да је Запад одлучио да он буде партнер Србије у овом делу света. Какав, то ћемо још видети.
Тренутно је премијер Албаније и лидер најјаче албанске партије Социјалистичке партије Албаније од 2005. године. Овог левичара шира јавности је упознала као градоначелника Тиране, који је своје уметничке способности применио тако да је бојама „разведрио најмрачнији град Европе“ — префарбао је фасаде на зградама овог града, средио паркове, уклонио киоске… За то је добио и признање, и то међународно, 2004. године — „Светски градоначелник“. Године 2005. је уврштен на „Тајмову“ листу европских хероја. За премијера је изабран 2013. године.
Међутим, Рама је у политику ушао много раније. Године 1998. у тадашњој влади Фатоса Нана је био министар културе. Две године касније, 2000. је „пропао“ на изборима за градоначелника Тиране. У исто време, истакао се као лидер у студентским покрету на Академији ликовних уметности, на којој је радио као професор сликарства.
Рама се после краха на изборима за градоначелника повукао на дужи одмор у Француску и посветио се — уметности. Међутим, управо овај период Раминог „тиховања“ сматра се кључним у његовој политичкој каријери, јер је тамо остварио веома добре везе са француско-албанском асоцијацијом „Албанија“ и Институтом албанске културе у Паризу, асоцијацијом коју су основали албански студенти у Паризу.
Обе организације сарађивале су са француским интелектуалцима, који су још пре Раминог доласка лобирали за Велику Албанију. Преко њих, Рама је дошао у контакт са Бернаром Кушнером, Мари Франсоа Алан и Мишелом Руом, Бернар-Анријем Левијем, Андреом Гликсманом, Аленом Финкелкротом и другима који су се у француској јавности озбиљно залагали за албанску ствар. Наравно, Кушнер је био кључни играч.
А уз помоћ свог брата Осима Раме, који је, иначе, држављанин Америке, и који има јаке везе у албанској дијаспори у Америци, посебно у Албанско-америчком националном одбору, који води Мартин Вуљај (иначе један од твораца косовског устава, али и члан делегације Приштине у Рамбујеу), Рама је постао пријатељ са породицом Клинтон.
Добро брифован, Рама се враћа у Албанију са само једним циљем — да победи. То је и успео, постао је градоначелник, кога је подржала Социјалистичка партија Албаније, чији лидер је касније и постао, а која га је подржала и лансирала на место премијера. Харизматичан и образован, разбио је постојећу слику о Албанцима, која није баш била идеална. Рама, притом, не крије да му је Запад „други дом“.
Вешто манипулише косовским питањем, за које се поуздано зна да му је на „политичкој агенди“ у спољнополитичкој сфери, када је реч о Србији. Рамина улога на Балкану има за циљ да на овим просторима створи јаку Албанију, економски просперитетну државу на коју Запад (Америка) може да се ослони. Као чланица НАТО-а са статусом кандидата за ЕУ, уз добар географски положај с изласком на море, али и уз бројност албанске нације, Албанија и њен премијер Рами имају статус озбиљног играча на овим просторима.
Да Рама има у најмању руку два лица — једно за Запад, друго за албанску нацију — дâ се закључити из његових изјава датих у кратком периоду на различитим местима. Тако у Приштини каже да су „Албанија и Косово једна земља, један народ, са једним заједничким сном“, док у само неколико сати, чак ни дана, мења реторику у зависности од тога да ли је у Бриселу, Берлину, Лондону или Паризу, где уместо ове приче говори о уједињењу Албанаца као могућем сценарију, али само под кровом ЕУ.
Јавности нису непознате ни Рамине везе са Тонијем Блером. Блер је већ једном био саветник Рами, а како ствари стоје — биће опет, али на председничким изборима. До тада Рама „шармира“ и Европу, а богами и део Срба. Ако овоме додамо да је Рама донекле и боем, радо виђен у светском џет-сет друштву, као и да му је друга супруга Линда (не зна се баш да ли су још у правом браку) из веома утицајне америчке породице, која има везе са Сенатом, постаје јасно да је реч о озбиљном играчу, и да зато српски званичници у односима с њим треба пажљиво да одмере сваки потез.
