Бранимир Бане Гајић је на седамдесетогодишњицу ослобођења Београда 2014, заједно са руским историчарем Алексејом Тимофејевим, организовао једну од најбољих изложби на тему ослобођења српске престонице у Другом светском рату.
Изложба је била постављена на Калемегдану и трајала је пола године. На њој су биле представљене до тада још невиђене фотографије Београдске операције. Фотографија много говори и може да послужи као историјски извор, каже Гајић.
Целу историју памтимо преко туцета фотографија
Међутим, у не тако далекој прошлости ми смо знали за можда не више од 12 фотографија из Другог светског рата.
„Волим да кажем да се за 70 година наше историје, уџбеника, књига вртело не више од 12 фотографија. Сви знамо које су то фотографије — 27. март, онај мотор; Титова фотографија из Дрвара; Стеван Филиповић на вешалима; Тито у Ужицу и парада на Бањици 1945. Карикирам, али поента је у тома да ми нисмо могли да визуелизујемо сопствену историју и да је недостатак фотографија оно што нас спречава у томе. Међутим, са ером интернета и са могућношћу да се бројни архиви и приватне колекције дигитализују, мој утисак је да смо неправедно обогаљени у доживљају сопствене историје“, каже Гајић.
На десетине хиљада призора остало је забележено из Другог светског рата на територији Србије и Београда, наставља он. Фотографисали су скоро сви — с обзиром да су Немци имали развијени фото-културу, малтене сваки немачки војник имао је фото-апарат, снимали су домаћи фотографи, припадници страних војних мисија, али и приватна лица.
Од домаћих фотографа, најобимнији фотографски опус о Београду оставио је Риста Марјановић, можда највећи српски фотограф свих времена, каже Гајић.
„Он је једини фотограф који је снимао саму битку за ослобођење Београда. Његове фотографије су заиста од пресудног и непроцењивог значаја да нам приближе како је то заиста изгледало тих дана на београдским улицама“, објашњава Гајић.
Осим Марјановића, историју окупираног Београда забележили су и Владета Лимић и Стефан Крагујевић.
Са малим апаратом кроз немачке положаје
Према Гајићевим речима, не постоји већа и значајнија битка на територији Југославије од Београдске операције.
„Ту се сударају Црвена армија, читав један фронт, значајне немачке снаге и југословенски партизани. По броју и по жестини, то је најважнији ратни догађај можда не само у Југославији већ и на Балкану“, каже Гајић.
Већ поменути Риста Марјановић снимао је битку и у његовој колекцији недавно су откривени неразвијени колор-снимци немачких положаја пред битку.
„Мувао се кроз положаје у временима када је због тога могао да изгуби главу, да су га Немци открили да их снима. Кришом је снимао и то се види. Имао је малу ’лајку‘, коју је крио, а проблем је настао када је снимао Црвену армију“, објашњава Гајић.
Два-три дана после ослобођења Марјановић је истом „лајком“ фотографисао црвеноармејце. Када је откривен, осумњичен је за шпијунажу, изведен је пред преки суд на Сењаку, осуђен је на смрт, али је, каже Гајић, неким чудом преживео. Марјановић је био човек кога је било тешко зауставити, па је фото-апаратом забележио и сопствено извођење пред суд.
Миладин Зарић — човек који је сам победио Вермахт
Битка за Београд била је пуна херојских момената. Тако је један црвеноармејац својим телом заклонио отвор немачког бункера како би заштитио своје саборце. Међутим, само је један човек оним што је учинио победио Вермахт и пореметио његове ратне планове.
А план немачке команде био је да сруши једини преостали мост на Сави, заустави се у Земуну и Београд претвори у линију фронта. То је спречио учитељ Миладин Зарић, учитељ у пензији.
Он је са прозора свог стана у Карађорђевој улици пратио шта Немци раде на мосту. Видео је да су испод стубова моста поставили неколико авионских бомби и повезали их фитиљем. Као стари инжењерац који је у Првом светском рату спасио мост на Вардару, знао је шта му је чинити.
Истрчава напоље, прилази мосту и сече већ запаљени фитиљ. Немци пуцају на њега, на капуту је по повратку кући пронашао седам рупа од метака, али он је прошао без повреда. За учињени подвиг примио је југословенско, совјетско и бугарско одликовање. Међутим, убрзо по завршетку рата, због противљења национализацији, заборављен је.
„Да је мост срушен, било би много жртава и са партизанске и са совјетске стране. Битка би другачије изгледала. Зарић је појединац који је сам пореметио немачке ратне планове и помогао да битка има исход какав је имала“, објашњава Гајић.
Мост, који су Немци изградили за време рата и дали му име принца Еугена, од ослобођења нема име. Београђани су га звали немачки, савски или трамвајски, а од пре неколико година постоји предлог да се назове по Миладину Зарићу. Тај предлог још стоји у некој од фиока у Скупштини града Београда.
