Шах је игра у којој нема емоција. Нема их ни у (високој) политици.
Међутим, за разлику од ситуације где осредњи шахиста игра партије и партије шаха са далеком јачим противником и после извесног времена неминовно стратешки напредује, дебатовање о геополитици — па чак и да траје више од једног века, колико стварно траје у Србији — неће ни за промил ојачати неке тамо учеснике дебате.
Помогните себи, Русија и Америка ће се снаћи
Упркос томе, као према наредби, „разматрања“ односа Русије и Америке представљају радњу која непрекидно траје. То је буквално као пресликано из филма Божидара Николића „Три карте за Холивуд“, где у некој забити — у својим очима важни и више нигде ником битни — становници изгибоше због односа Русије и Америке, а све поводом (тада актуелне) Кубанске кризе.
Једнако као што тај филм до гађења огољује сву несувислост српских, или да будемо политички коректни, подела у Србији, тако и у данашње време кад две велике светске суперсиле воде дипломатске борбе (некад, доиста и ударањем по цеваницама), али и уско сарађују, свесне величине и снаге једна друге и цене светског мира, у Србији изгибоше око „спорења“ Русија или Америка. Тривијално.
Реални људи знају да је то прича у празно која једино показује комплексе које појединци, групе, средине или заједнице увиђају код себе, али не (ће да) признају никоме. Због тога „помажући“ ономад Хрушчову и Кенедију, јуче Горбачову и Регану, а данас Путину и Обами, мисле да су битни.
После најаве Руске Федерације да ће у сиријском граду Алепу од 20. октобра увести хуманитарни прекид ватре и зауставити ваздушне нападе како би цивили могли да изађу града, Министарство одбране Србије донело је одлуку да у Алеп пошаље хуманитарну помоћ. Браво.
Стоп продавцима магле
Кад кренуше дежурни „ватрогасци“ и по дебљини сопственог новчаника чувени „хуманитарци“ да и у томе виде некакво геополитичко сврставање.
Док поваздан западни амбасадори дају упутства Србима за све, од јутарњег програма до поноћних вести, нико ни твит да напише, да се забрине за суверенитет, дипломатске односе, повлачење потеза… али кад хуманитарна, још једном, хуманитарна помоћ треба да оде у Алеп, онда се то третира малтене као — постадосмо руска губернија. Стоп продавцима магле.
Чудно је да неки људи и партије брину о суверенитету и државном и националном дигнитету само кад виде некога ко има било каве додирне тачке са Русијом, па макар тај само читао руске класике, а да оне са америчким томахавцима (готово испод мишке) уопште не уочавају. Бедастоћа. Да славе славу, и у кућу би их звали.
Хвала Богу и величини руских авиона „Иљушин“, па десетине тона уља, шећера, брашна, одеће, обуће, лекова и медицинског материјала оде из Ниша брзо, али да је слање помоћи потрајало неколико дана, бојимо се да би „спавачи“ већ исписали шлајфне саопштења о томе како би још једно бомбардовање било добродошло. Не, не претерујемо.
Како је то бити човек
Избеглице које су прошле године у рекама пролазиле кроз Србију — и за шта Влада Србије треба да добије све похвале — нико није питао подржавају ли Асада или непостојећу „умерену опозицију“, већ је давао ко је колико могао и подржавао државу у намери да им помаже и даје. Лепо, пристојно. Људски.
Међутим, и тада је било питања: „А колико избеглица је примила Русија?“ Ето, за шта су „кадри“. Да се утркују ко ће више да пљуне према Кремљу, а суштински се надају да ће та изјавица ипак стићи где треба, па можда капне и који долар. Јадно.
Подсетимо, рат у Сирији траје пет година, терористи (а само је једна дефиниција терориста) врше јавне егзекуције становника који покушавају да напусте Алеп. То је зло. Алеп је данас Стаљинград, а они који га бране никако нису ДАЕШ и неки тамо, како рече сиријски председник Асад, једнорози попут „умерене опозиције“.
Ко не зна шта је Стаљинград, џаба му је објашњавати и да је вода мокра. Они други пак знају, али неће да (при)знају, јер њима Стаљинград није симбол отпора нацизму, већ нешто што звучи руски, изгледа руски, у Русији је, па самим тим добија негативну оцену. Празноглаво.
Дакле, свако ко разликује људско биће од звери нема дилему кога подржати у Алепу. Нема дилему треба ли послати хуманитарну помоћ. И уопште га није брига ко је ту помоћ превезао. Ко иницирао. И ко кога (у Сирији) подржава.
Па људи, само је више од 130 деце погинуло од почетка септембра ове године од када терористи гранатирају цивилне објекте у овом граду.
„Коме може да смета 84 комада гаћа, 2.000 ћебади или 661 килограм детерџента за прање рубља? Ми помажемо народу Сирије, као што смо и другима, и као што ћемо слати у Сирију помоћ и ако нам неко други то предложи“, констатова министар спољних послова Србије Ивица Дачић.
Овај политичар је познат по дипломатској вештини, али у овој ситуацији нема места размишљању, дипломатији, стратегији. Овде се реагује нагонски. Људски.
Одговор на Дачићево питање/констатацију је: „Никоме ко жели да победи људскост“. И свима онима који вире из туђих гаћа, јер немају сопствену капу. И кичму.
