Он сматра да је заборав највећи грех. Зато је написао монографију о цркви у свом месту, монографију о српској читаоници, монографију о певачком друштву, књигу о школама и књигу "Стеван Сремац — Сенћанин", која је доживела три издања. Објавио је и бројне есеје посвећене животу у Војводини. Терзић се нада да ће прикупити средства за издавање дела "Руска Емиграција у Сенти" које говори о утицају Руса на културни живот Сенте, Баната и Војводине.
Како су се руски емигранти уопште нашли на простору Војводине и зашто их је наша држава, тадашња Краљевина Срба Хрвата и Словенаца прихватила?
— Постоје, по мени, три разлога. Руси и Срби су браћа по крви, по вери и традицији. Према њима имамо дуг из Првог светског рата. Краљ Александар Први Карађорђевић се школовао у Русији, у војној школи у Петрограду, а и патријарх Варнава такође је учио црквене школе у Русији. Из свега тога се види да смо ми примајући руске емигранте враћали тај велики дуг који смо били дужни да вратимо.
Руски емигранти су били изузетно образовани, а своје знање пренели су генерацијама Сенћана. Како је могуће да их је та мала средина препознала као људе који могу да допринесу заједници својим знањем и искуством, како их је тако лако прихватила?
— Руска емиграција је долазила прво са Крима у Турску, затим у Бугарску, а потом у јужну и ужу Србију у веће градове, Крагујевац, Ваљево, Краљево. Добар део њих је дошао у Белу Цркву, где су имали и кадетску војну школу. То је био пројекат који је водио краљ Александар. Било је правило да Рус, ако је лекар, мора да добије посао лекара, ако је био професор, да ради као професор, инжењери су такође радили свој посао. Дошао сам до документа из 1921. године у коме велики жупан из Сомбора пише нашем председнику општине да се морамо другачије односити према руским емигрантима, примати их, а не слати их назад. И из тога је јасно да је то био државни пројекат.
Каква је Сента у тренутку њиховог доласка, која је и тада била мултинационална средина? Како је прихватила нове суграђане?
— У то време у Сенти су живели Мађари, Срби, Јевреји и Немци. Ситуација се после Другог светског рата, нажалост, променила. Јевреја нема, њих 1.300 је завршило у Аушвицу. Међутим, Руси нису долазили у Сенту да би остајали, већина ју је схватала као пролазни град на путу ка западу, али део њих је дошао из Новог Сада, Сомбора и Суботице. Сента је место у коме је у то време постојало грађанско друштво које је оберучке примило Русе који су се врло брзо организовали. Били су велики верници, окупљали су се око цркве, али су и друговали са Србима. Поједини су се и женили, не само Српкињама, већ и Мађарицама.
У књизи сте испричали и бурну историју многих породица руских емиграната у Сенти, кроз њихове личне приче. Једна од најинтересантнијих је прича о породици Чарторижски. Међутим, дуго вам је требало да једног од потомака, вашег школског друга, наговорите да вам прича о својој породици. Зашто је одбијао?
Мати ми је често помињала свог савременика Ивана који је био гроф. Његов живот је врло интересантан, био је високи интелектуалац, у Гимназији је предавао немачки, француски, физику и математику. Морам да кажем, било је Руса који су предавали и седам предмета. Тридесет година сам покушавао да дођем до информација о њему од његовог праунука Јована. Он је то стално одбијао. Када сам му рекао да пишем књигу, коначно је пристао. Проблем је био у томе што је крај Другог светског рата за њих имао страшне последице. Били су противници за Црвену армију која је пролазила и кроз наш град. Заробљавали су их, одводили у Мађарску, а после можда и у Гулаг. Такође, у време Информбироа Удба их је свакодневно малтретирала. Зато је у њиховој фамилији било забрањено да се говори о руској емиграцији, о њиховим прецима. Пресија је била толико јака да је мог друг ћутао више од 30 година.
Највећи број Руса у Сенти радио је у образованим институцијама, а оно што је јако занимљиво, имали су и свој библиотечки фонд у библиотеци града. Како сте дошли до те непознате чињенице?
— Информацију да су Руси долазили у нашу цркву добио сам од моје мајке Невене. Рекла ми је да један човек никада није дошао у цркву а да испод пазуха није имао две-три књиге. Размишљајући о томе где је могао да нађе те књиге, закључио сам да то може бити градска библиотека у Сенти. Отишао сам тамо. Једна савесна библиотекарка је сачувала те књиге, схватио сам да су Руси имали своју библиотеку. Успео сам да у инвентару нађем 278 књига различитих аутора. Имали су и печат своје библиотеке, били су организовани. На промоцији моје књиге, за чије штампање покушавам да прикупим средства, изложићу и те књиге да би људи видели коју литературу су они користили. То су изузетно ретка издања, наравно, руских аутора.
