И не мислим да је то урадио на сопствену иницијативу, већ након усаглашавања са пријатељем Обамом, али не и са САД као таквим. У Америци је у току отворена борба између Хилари Клинтон, кандидаткиње за коју лобира политичка елита, и Доналда Трапма, којег подржава половина становништва уморна од корупције политичара, као и од њихових ставова о „спољним непријатељима“.
Могуће је да је Ренци добио задатак да отвори европски „фронт“, да смањи напетост коју ствара Вашингтон, док не буде прекасно. У сваком случају, нећемо то сазнати у догледној будућности, мада не мислим да се Ренци уразумио. Ренци није једноставан, и нешто је успео да научи током многобројних посета. Ако он иде у Брисел и изјављује да је време за укидање санкција Русији, то значи да га је неко (или нешто) охрабри(л)о.
Ако се узме у обзир чињеница да је Ренци зависан од пријатеља преко океана, може се доћи до закључка да је премијер добио „зелено светло“ од председника САД. Као друго, Ренци је свестан да су италијански бизнис-кругови одлучно против санкција. Зато је он одлучио да обезбеди себи подршку што већег броја утицајних људи уочи референдума, који ће бити одржан за неколико недеља и од којег ће умногоме зависити његова политичка будућност.
Али постоји и још један разлог. Европа већ осећа последице „брегзита“. Увек је било јасно да је Велика Британија „тројански коњ“, амерички инструмент притиска на Европу. Сада су се Француска и Немачка напрасно сетиле да је Италија један од „оснивача“ ЕУ, а то значи да опет може да постане један од стубова ове организације.
Европа је схватила да је ситуација катастрофална, да се њени тактички и стратешки интереси више не подударају са интересима САД. Али на који начин да се одвојимо од „старијег брата“? Париз и Берлин размишљају на овакав начин:
„Нек то уради млађи брат, Италија. Видећемо како ће реаговати Вашингтон. Ако реакција буде прејака, онда, пардон, дешава се, опростите млађем брату… Ако реакција изостане, онда ће европске земље покушати да се одвоје од САД“.
Било како било, Ренци је добио три битке, једну унутрашњу и две спољне. Али то није крај приче јер Клинтонова жели рат. И не само она. Има у Вашингтону и других политичара који би радо казнили Европу због непослушности.
Aутор текста је Ђулијето Кјеза, италијански новинар и писац, бивши дописник „Стампе“ из Москве и бивши посланик у Европском парламенту.
