Да на београдском сајму књига постоји награда за најпотреснију књигу, монографија „Наша исповјест — жене жртве рата из Републике Српске 1992—1995“ сигурно би је освојила. Реч је о књизи у којој су сакупљене исповестима жена које су биле заточене у бошњачким и хрватским логорима током босанскохерцеговачког грађанског рата и које нису обавезно биле Српкиње. Међу њима је било и Хрватица и Бошњакиња, али им је заједничко било то што су биле удате за Србе.
Жртве прелазе у статус особа које су преживеле и постају интегрисани чланови друштва, каже приређивач монографије Александар Врањеш, онда када слободно почну да говоре о ономе што им се догодило.
„То је, на неки начин, пут ка њиховом душевном оздрављењу“, објашњава Врањеш.
Божица Живковић Рајилић, председница Удружења жена жртава рата, најзаслужнија је што је ова монографија угледала светло дана. У заточеништву у затвору у Сребренику код Тузле провела је од 11. јула 1992. до 3. маја 1993, када је размењена.
Божица је била учитељица у једном муслиманском селу код Сребреника од 1985. Рођена у Босанској Крајини, у месту у коме је службовала, није имала никога свога. Ухапшена је у свом стану и одведена је у Сребреник, где је била заточена у кући са још два Србина.
Константно малтретирани и изгладњивани држани су на спрату једне куће из које нису смели да излазе. Ухапшена је под оптужбом да је шпијун, да поседује радио-станицу и да је опасна по безбедност.
„Преузели су ме на испитивање у 11 сати на Петровдан. Тукли су ме од 11 до 4 по подне. Нема кости ни делића коже који нису згажена војним чизмама. Зубе су ми поизбијали, вилице пореметили, сва сам била у подливима, пет-шест пута сам се онесвешћивала, а тукао ме је како ко уђе у канцеларију. Смрт би ми била спас да је тада дошла. Муке и болови које сам тада трпела ничим се и никако не могу описати“, кроз плач описује Божица.
Изгладњивана у затвору, покушала је да се обеси, али, каже, није имала снаге. Кроз молитву је задржала психичку снагу, а од глади ју је спасила једна Хрватица која јој је у затвор дотурала храну.
„Нећу да грешим душу, нико ме није силовао. Али све врсте увреда, пребијања, премлаћивања, чучњева, све што луд мозак може да смисли, они су то радили. Бар по два пута седмично, црна марица долази по ноћи, буди нас, диже нас. Кад год је коме шта пало на памет да се иживљава, ми смо били мета“, описује Божица тортуру коју су прошли она и још два затвореника.
Божица Живковић Рајилић размењена је 3. маја 1993, после 332 дана заточеништва. Смогла је снаге да почне нови живот, уда се и заснује породицу. Запослила се као учитељица у основној школи у Окучанима, одакле је поново морала да бежи, током хрватске операције „Бљесак“.
Било јој је потребно шеснаест и по година борбе да би јој власти признале статус цивилне жртве рата. Након што су јој права призната, одлучила је да оснује Удружење жена жртава рата Републике Српске, невладину организацију, која се уз помоћ Владе РС и других институција бави помагањем женама које су прошле тортуру током грађанског рата у БиХ.
Сведочење Божице Живковић Рајилић само је једна од петнаест прича у монографији. Књига се, каже Божица, не може прочитати одједном, чак ни једна прича. Приче жена које су силоване, мучене и малтретиране толико су потресне да књига мора да се чита поступно и са дугим прекидима.
