Руски писац Захар Прилепин, веома популаран међу читаоцима у Србији, био је гост 61. Међународног београдског сајма књига, на којем је представљена његова нова књига есеја „Није туђи рат“, посвећена догађајима на југоистоку Украјине и руско-украјинским односима. Ову, као и претходну књигу, збирку прича „Седам живота“, објавио је „Самиздат Б92“. Током ове године, у издању „Логоса“, објављена су и Прилепинова „Писма из Донбаса“.
Почев од 2005. године, када је на српском језику објављен његов роман „Патологије“, Прилепин не престаје да привлачи српске читаоце. Подједнако су популарни и његови романи „Сањка“, „Грех“, „Обитељ“ и друга дела.
Иако је најпревођенији руски писац у протеклој деценији, добитник више од двадесет руских и светских књижевних признања, Прилепин каже да му се у последње две године, откако отворено говори о свом виђењу догађаја у Донбасу, књиге преводе још једино на српски и на француски језик, оцењујући да је то једна од чињеница у којима се огледа суштина европске демократије.
С овим „лудим заљубљеником у књижевност“, великим поштоваоцем књижевне класике, нарочито руске, оцем четворо деце и великим поборником брака и породице, разговарали смо о порасту нацистичких, па и фашистичких тенденција у Украјини, али и у другим европским земљама, глобалној улози савремене Русије, националној шароликости Крима, лицемерју Европе и Запада и одрживости система заснованог на владавини финансијских корпорација.
Ваша књига „Није туђи рат“ изузетно је корисно штиво за све који желе боље да разумеју суштину односа Русије и Украјине и позадину актуелног сукоба у којем су се нашла два народа. Једна од интересантних ствари на које указујете у књизи јесте афирмативан однос руске либералне интелигенције према свему ономе што се догађа у Украјини. Како објашњавате такав став, због чега тај круг људи подржава украјинску политику и критикује „руски империјализам“?
— Руски империјализам —то су једноставно две ружне речи које ништа не значе. Постоји огроман простор који се зове Евроазија и на којем живи две стотине народа. Они желе да живе у миру. Један део њих себе сматра Русима, а међу њима је огроман број људи који живе у Украјини, Белорусији, Казахстану… Када би у стварности постојала демократија, сви ти људи би могли да одрже референдум и да се одвоје од земаља у којима живе и да оду својим кућама, јер ни по каквим светским законима распад Совјетског Савеза 1991. није био легитиман. То нема никакве везе с империјализмом! Због чега би то био империјализам?! Ако двадесет милиона људи који живе у Украјини себе сматра Русима, то није империјализам, они једноставно желе да „иду кући“. Они не желе да уче украјинску историју која је само један мит, која није истинита. Такве историје уопште није било, измислили су је за себе. Веома много националних идентитета у Европи гради се на пронацистичким расположењима – у Румунији, Мађарској, Бугарској, у балтичким земљама, у Украјини.
Због чега је то тако?
— Не знам зашто је то тако, не могу то да објасним и не желим да објашњавам, јер би то било увредљиво за поједине народе. Ипак, очигледно је да се идентитет (заборавио сам да споменем и Хрватску) гради на нацистичкој основи, на русофобији. Нацртали су свастику на челу и кренули да ратују за слободу. У том смислу, европска демократија представља колосално лицемерје — они (Европљани) лажу и једноставно подржавају људе који су инфицирани, болесни. Ти људи не смеју да добијају подршку под изговором да се боре за слободу. На основу тога се гради русофобија. Сама Русија никада није ишла у Европу, никада није освајала у Европи, мада су, рецимо, односи с Пољском били сложени, али то је потпуно друга тема.
Став Америке према Украјини, односно амерички интерес у тој земљи је јасан, али је тешко разумети због чега Украјинци бирају Американце који су толико удаљени од њих, на штету односа с Русијом, која је њихов сусед. Зар није логично да украјински народ буде у добрим односима са својим великим суседом?
— Самосвест народа гради се по истим принципима као и самосвест човека. Ако се човек осећа понижено и увређено, код њега се развијају одређене фобије. Украјина, односно део Украјине (и то није први пут у историји), закључио је да може да изгради сопствену државу и да ће јој Америка у томе помоћи. То је потпуно погрешна претпоставка. Тако је било почетком 20. века, Аустроугарска је на територији Украјине покушавала да успостави независност, у 17. веку је Пољска покушавала да успостави независност у Украјини. То се увек завршава лоше и сада ће се поново завршити лоше.
Ви у књизи, поред осталог, аргументовано указујете на то да се ни у једном историјском документу не спомињу Украјинци и Украјина, да су, заправо, једини који о њима пишу управо Руси, пре свега руски књижевници.
— Украјинаца у светској историји нема, о њима не пишу немачки или француски историчари, пишу само украјински историчари који тврде да је постојала велика Украјина, али тога нема ни у византијским, ни у азијским, ни у римским или неким другим изворима. На све то се затварају очи и то је велика прича, велика анегдота о европском лицемерју.
У књизи представљате и детаљну историју освајања Крима, хронолошки набрајајући све народе који су одвајкада живели на овој територији. На основу тога закључујете да би на Крим, ако би се у обзир узимала историја, право могли да полажу и Грци или рецимо Пољаци, те да Русија нема коме да враћа Крим, јер је Крим руски.
— Мој закључак је, заправо, да људи који живе на Криму бирају ко су, да ли су Грци, Пољаци, Украјинци или Руси. А они кажу да су Руси, и то је апсолутна демократија. Они су сами изабрали ко су. То није мој избор.
Русија је кроз историју увек имала веома значајну улогу у светским збивањима, увек је била кључни играч на светској позорници. То је огромна земља, огроман простор. Како Ви посматрате ту улогу Русије у свету?
— Русија није миран светски играч, не треба то улепшавати, она је активан играч, али она не мора да иде у Берлин, Париз или Барселону да би ометала Французе или, не знам, Британце, да нормално живе. Русија учествује у свему, она може да ратује за Србију, за Бугарску, може да се бори за православне вредности. Она може да ратује, она јесте светски играч, не треба да се заваравамо да Руси не ратују. Ратују и те како. Али то се не поклапа с европским митом о Русији која жели да иде до Берлина или Њујорка. Русија тамо не иде, она иде тамо где је очекују. Ако је очекују у Србији, ако је очекују у Грчкој, ако је очекују људи у Украјини, она иде тамо. То је апсолутно поштен став. Светска русофобија гради се на миту да Русија жели да освоји цео свет. Не жели! Русија делује само тамо где је код куће.
Да, ствара се утисак да Русија жели да освоји цео свет, то је, заправо, део информационог рата који понекад звучи веома чудно, несхватљиво, на пример, када се говори о томе како би Русија могла да нападне Шведску, Норвешку, Данску…
— (Смех) Да, то је апсолутни апсурд!
Ваш став о односу Русије и Украјине је потпуно јасан, а како гледате на актуелну политику Русије у Сирији и њену глобалну позицију?
— Издалека гледано, чини се да се то не тиче Русије, али заправо, рат у Чеченији, рат на Кавказу, све је то била прва етапа свега онога што се дешава у Сирији, јер постоје одређене радикалне групе квазиисламистичког усмерења које су изграђене на агресивним темељима, и то се односи и на њихов однос према Русији. У Русији живи, не знам тачно, око 15 до 20 милиона муслимана. За нас је то огроман проблем и ми морамо то да решавамо изван граница Русије, да се то не би појавило у самој Русији. Ту је још једна ствар, Русија је почетком деведесетих година напустила све своје партнере. Убедили су је да је цео свет саздан од пријатељства и да треба пустити Латинску Америку, Африку, Кубу, Азију, и да ће свуда бити демократија. Русија је све то напустила, а онда је ту дошла Америка. И хајде де што је дошла Америка, него је настао хаос, настао је рат – у Ираку, у Авганистану, свуда. То је безумље! Колико су Русију (Совјетски Савез) само осуђивали због тога што је њена војска била у Авганистану, а после је дошла Америка, тамо и даље влада хаос и никако се не побољшава ситуација.
Многи људи у Француској, Немачкој, Америци, разумеју да се догађају неке ствари које су понижавајуће за њих, да су то лажи, да то није демократија, него огромна количина лажи, лицемерја, лукавства, подлости, подметања – све је то један непрестани ток обмана. Људи све то, наравно, разумеју. Постоји интернет и човек може да погледа и да прочита оно што га интересује. Нажалост, многи људи не могу да читају на руском језику… Слика света је много више обесхрабрујућа, много је ужаснија него што људи замишљају.
Приликом сусрета са студентима и новинарима овде на Међународном београдском сајму књига, споменули сте и једну епизоду коју сте доживели у Француској када су Вам након Вашег говора о неким, како сте рекли, обичним темама, попут државе, религије, права народа на независност, породице, брака, мушко-женских односа, пришли бројни француски интелектуалци да Вам кришом честитају на храбрости што говорите о свему томе отворено, јер се то у њиховој земљи карактерише као фашизам! Остало је нејасно како прича о овим темама може бити протумачена као фашизам?
— Свако ко говори против геј-бракова, свако ко се залаже против америчког диктата јесте фашиста. То је смешно, јер ти људи подржавају фашисте, дозвољавају им да марширају улицама и трговима Кијева, или у балтичким земљама, у Риги или Виљнусу, и то је апсолутни апсурд. Ја чак нисам спреман ни да се расправљам с њима, немам енергије за то. Просто говорим оно што мислим: мушкарац треба да живи са женом, деца треба да се васпитавају унутар породице. Свет је веома сложен, свет није један велики Холивуд, у њему треба да буду сви народи. Геноцид није повезан само с Јеврејима, него с многим народима, и с Јерменима, и са Ромима, и с Белорусима… Уморан сам од безграничног светског лицемерја, јер ако ти говориш једноставне ствари, онда је то фашизам.
С таквим чињеницама веома је тешко размишљати о будућности овог света.
— Са светом ће све бити у реду… Светом управљају финансијске корпорације које су против мира. Када би у свету функционисала реална демократија, он би се променио веома брзо. Француска, Немачка, Велика Британија би веома брзо промениле своју власт. Недавно гласање у Великој Британији против остајања у Европској унији такође је показатељ тога. Затим, успех Марин ле Пен у Француској, успех Доналда Трампа у САД. Јасно је да су то све елементи апсурда, а људима је тога доста. У 21. веку ће победити народ, ми ћемо изабрати онај облик живота који желимо да живимо!
