Уместо молитви, на Христовом гробу чују се команде археолога Фредрика Хиберта из Националног географског друштва. Људи у шлемовима подижу мраморну плочу на Христовом гробу као да се ради о најобичнијем грађевинском објекту, а више камера све то снима. Одмах се чула реч: „Сензација!“, и свет је замро: унутра је пронађена велика количина камења! Већа сензација је сав тај карамбол око Христовог гроба.
Треба подсетити да ни верници ни археолози нису очекивали да ће тамо бити пронађени неки материјални докази из епохе распећа Исуса Христа, посебно јер гробница није саркофаг. Треба разумети и то да је повезаност тог места са Христом више ствар вере него историјска чињеница. Хришћанима нису потребни докази о боравку сина Господњег на земљи.
У руској стручној јавности са скепсом прате радове у Јерусалиму. За неке археологе то је само ехо веома популарног правца у археологији о истраживању митова, попут „Да Винчијевог кода“ и томе слично. Ипак, сви се слажу да је сувише рано говорити о било каквим резултатима. Оно што је сигурно је да након рестаурације гроб неће бити исти. Плоча је већ пребачена у Атину на истраживање, а и камење ће вероватно бити померано. Ако се сетимо колико често се на археолошким налазиштима краду артефакти, можемо очекивати да ће се неки комадићи ускоро наћи на неким од за јавност затворених аукција у Лондону или Њујорку.
Нико не спори да је древном храму потребна реконструкција. Међутим, плоча која је покривала гроб Исуса Христа је у добром стању, без обзира на старост од 500 година. Она од 1555. године, кад је постављена, ниједном није била скинута. Остало је предање да се на плочи појавила пукотина када су муслимани хтели да је узму и њоме украсе џамију. То их је натерало да се замисле и оставе је на њеном месту.
Међутим, да је извршена реконструкција само Кувиклије (Капела изнад Гроба Господњег) то не би привукло толико пажње јавности колико отварање самог Гроба Господњег. Све је претворено у ријалити: већ је саопштено да ће од снимака радова бити монтиран документарни филм. Рејтинг филма ће бити огроман, јер се реклама води од првог дана истраживања. Значи, неко ће на томе баш зарадити.
Интересантно је да су за пројекат реконструкције и истраживања највише новца дали јордански краљ Абдулах II и дизајнерка Мика Ертегун, удовица Ахмета Ертегуна, оснивача компаније „Атлантик рекордс“, пореклом из Турске. Како би се јордански краљ осећао да археолози са својим телевизијским камерама покушају да реконструишу муслиманску Кабу? Читав муслимански свет би се дигао на ноге против тога, и био би, свакако, у праву.
Према предању, место прве гробнице Исуса Христа у 4. веку пронашла је Јелена, мајка византијског цара Константина, која је касније проглашена за светицу. То је била гробница усечена у стену, а тамо је према јеврејској традицији, на камену уочи васкрснућа три дана лежало Христово тело. Изнад Светог места за 1600 година изграђен је читав црквени комплекс. У жељи да се гроб заштити од ходочасника, који су узимали и односили делиће реликвија, 1555. године монаси-фрањевци су затворили улаз у гробницу мраморном плочом.
Оригинална плоча са Христовог гроба негде у Русији
Мраморна плоча која је скинута са Христовог гроба већ је пребачена у Атински национални археолошки институт на истраживање. Међутим, треба рећи да она није оригинал. Према предању, оригиналну плочу је са собом из Свете земље понео византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) и положио је у Аја Софији у Цариграду. Уочи првог пада Цариграда 1204. године, новгородски племић Добриња Јандрејкович ју је понео са собом у Новгород.
Постоји мишљење да се ради о плочи на којој је лежало тело Исуса Христа и на којој је анђео усекао лик Спаситеља. У Новгороду су плочу ставили испод олтара Храма Свете Софије. Археолошка истраживања (без видео-камера!) у том делу храма су открила пет камених стубова за плочу које више нема и чије димензије се поклапају са величином плоче са Христовог гроба.
Даљи траг реликвије нас води у Москву. Након похода цара Ивана Грозног на Новгород, та светиња је премештена у руску престоницу. Цар Борис Годунов је 1598. године замислио да на месту Успенског сабора у Кремљу сагради Храм Свих Светих, налик на Васкршњи храм у Јерусалиму. У том будућем центру православља требало је да се чува највећа руска светиња коју један број савременика назива „Гробом Господњим“. Међутим, те планове су помела „смутна времена“ и хаос који је завладало у руској држави и трајао током дужег периода.
