Рат у Босни почео је 1. марта 1992. године када је усред Сарајева на Башчаршији убијен на свадбеном весељу Никола Гардовић. Човек за чије је убиство 24 године касније лидер СББ Фахрудин Радончић окривио као налогодавца Алију Изетбеговића, лидера Странке демократске акције, коју сада предводи његов син Бакир.
Радончић је ово изрекао као сведок у суду у Приштини у процесу против Насера Кељмендија, негирајући да је Кељменди умешан у убиство Рамиза Делалића Ћеле, који је убио српског свата по, како је рекао, налогу Алије Изетбеговића. Додао је да је Делалића „убила бошњачка државна мафија по налогу Алије Изетбеговића“.
Ово је, очекивано, изазвало више него бурну реакцију лидера СДА Бакира Изетбеговића, који је у коалицији на власти са Радончићем, али и поново отворила питања истинитости ратних злочина који су током рата у БиХ на Западу по сваку цену стављани на душу Србима.
Да ли је то истина дошла по своје?
Политички аналитичар Анђелко Козомара каже да је још пре десет и више година говорио да истина у Босни и Херцеговини највише одговара Србима, а да њу спречава да изађе на видело Бакир Изетбеговић уз помоћ страних амбасада зато што би се видела стварна улога његовог оца Алије Изебеговића, а и његова, јер је био уз оца све време.
„Истина најмање одговара Бошњацима, притом не умањујем грешке и злочине Срба, али то што су Бошњаци радили од убиства српског свата до Маркала и преувеличавања злочина у Сребреници — то је оно што њима најмање одговара. Питање је зашто је Радончић изашао са овом изјавом. Да ли се он плаши за своју безбедност и будућност или је ово производ директног сукоба са Бакром Изетбеговићем — не знам. Али чињеница је да рата у Босни не би било да то Бошњаци уз саветовање америчког амбасадора у бившој Југославији Ворена Цимермана нису урадили. Алија Изетбеговић је одбио и Кутиљеров план и изазвао отворени сукоб после убиства српског свата на Башчаршији“, наводи наш саговорник.
Он сматра и да је веома занимљиво да се у образложењу пресуде Радовану Караџићу у Хагу наводи да је „Тужилаштво успело да докаже само 4.150 жртава у Сребреници“, што јесте, како каже, велики број, али ни близу онога који пише на спомен-плочи у Поточарима, где стоји да је побијено 8.300 муслимана. Ту се, додаје наш саговорник, не говори колико је војника, а колико цивила.
„Познато је кад су Поточари направљени као меморијални центар као идеја тадашњег високог представника у БиХ Педија Ешдауна да је у Тузли било око 3.500 посмртних остатака за које никада нико није утврдио ко су — није рађена ДНК анализа јер је то Ешдаун забранио. Дакле, не зна се ко су, шта су и одакле су и где су погинули — а сви су сахрањену у Поточарима. Можда би ДНК анализа показала да нису сви они били Бошњаци и да нису сви страдали у Сребреници“, напомиње Козомара, додајући да су то први сахрањени у меморијалном центру у Поточарима.
Козомара подсећа да су светски експерти годинама касније утврдили да напад на цивиле усред бела дан у два наврата на пијаци на Маркалама 1994. и 1995. године, када је у првом убијено 68 људи, а рањено 144, а у другом убијено 37 људи, а рањено 90, нису могли да изведу Срби са положаја на којима су се налазили. Што је својевремено тврдио Алија Изетбеговић, али и западна јавност, и што је довело до НАТО напада на Републику Српску.
„Командант Унпрофора у то време, канадски генерал Луис Макензи, смењен је због тога што је јавно рекао да није могла на тај начин да падне граната са тадашњих српских положаја“, наводи наш саговорник уз подсећање да је генерал Макензи о томе сведочио на суђењу Караџићу у Хагу.
Козомара каже да сви знају да је истина спора, и да се тешко пробија, посебно у оваквим међународним односима.
„Нашу истину и нашу причу Запад није хтео да чује, и ми смо због тога били жестоко кажњени и санкционисани. Начелник полиције у Сребреници 1995. године Хакија Меховић, коме су у Сребреници погинули брат и отац, дакле који нема разлога да воли Србе, каже — и то је понављао више пута, а то и пише у књизи Ибрахима Мустафића — да му је Алија Изетбеговић рекао да је Бил Клинтон, тадашњи председник Америке, наредио да се 5.000 Бошњака жртвује и да је то једини начин да он уведе санкције Србима и да бомбардује Србе. И тако је и било“, тврди Козомара.
Рамиз Делалић Ћело је убио српског свата Николу Гардовића пред Старом српском црквом на Башчаршији 1. марта 1992. године, и ранио свештеника Раденка Миковића. Истога дана одржан је и референдум на којем су Бошњаци и Хрвати одлучили да БиХ напусти Југославију.
Крвава свадба на Башчаршији била је окидач за рат у БиХ. То је у понедељак на сведочењу у Приштини навео и Радончић, а Делалића описао као једног од „најпознатијих људи у БиХ, који је био једна од икона рата, како год то неко желео да схвати“. Породична трагедија Гардовића постала је и симбол страдања сарајевских Срба.
