Када је Демократска опозиција Србије успела 2000. године да са власти скине Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ кога је Запад, али и добар део нашег јавног мњења сматрао и данас сматра одговорним и за ратове и за санкције и за бомбардовање, чинило се да ће све бити другачије. Односно, да ће притисци на Србију нестати или бар попустити. Додуше, они јесу застали на неко време, али чим је тадашња влада на челу са Зораном Ђинђићем почела да некако „саставља“ разбуцану Србију — стигли су нови притисци.
Запад је тражио независно Косово, да Слободан Милошевић одговара за ратне злочине у Хашком трибуналу, признање колективне кривице Срба за геноцид итд. Део траженог Србија је испунила, добијајући обећање да ће јој се пут ка чланству ЕУ отворити. Тада је говорено да ће 2007. година бити година када ће Србија постати део европске породице. У међувремену, Зоран Ђинђић је убијен. Милошевић је умро у Хашком трибуналу. Косово је прогласило независност. Србија није под санкцијама, није у ратовима, ушла је у преговоре за чланство у ЕУ, али Запад и даље сматра да Србија треба да дâ још.
Чињеница је да дешавања у Србији тренутно сабласно подсећају на нешто већ виђено: шпијуни, покушаји атентата, отворени ултиматуми амбасадора….
Шта Запад још може да узме од Србије?! Одговор или барем наговештај истог је можда (не)свесно наговестио Небојша Човић, бивши потпредседник Владе Србије, гостујући на телевизији Пинк. Он је, између осталог, рекао да мало пажње обраћамо на оно што се тренутно дешава у Србији, на „елемент политичког притиска“, а Човић то сликовито објашњава: „Када је ЕУ директна, она каже: урадите то — и ми ћемо вам отворити поглавље“.
Човић, факат, није човек који не зна политичке прилике и кад он се упита — да ли ће можда политички притисак ићи у и у форми промене Устава, у смислу да држава буде организована као савезна држава и низ других елемената које је неко зацртао, а које неће обезбеђивати ни минимум државности Србије — треба се замислити.
Човић лепо рече да се то све „лако спинује“ кршењем људских права, прекомерном употребом силе, треба заборавити прошлост… Да је то тако, показале су године иза нас. А довољно је поменути само Албанце са Косова и то што су они успели на крилима „кршења људских права“.
Подсећања ради, Бошњаци из Санџака недавно су се обратили Европској унији подужим писмом о кршењу њихових људских права. Ту је и референдум о културној аутономији и повезаности са Сарајевом, који су Бошњаци одржали почетком деведесетих. Албанци са југа Србије затражили су ближе односе са Приштином, али и Асоцијацију албанских општина по угледу на Заједницу српских општина предвиђену на Косову по бриселском дијалогу. Војводина још одавно има отворену Канцеларију у Бриселу, али после промене власти, сепаратистички гласови су малтене утихнули. Међутим, ту је мађарска мањина која делом тежи за културном регијом која ће бити у блиској вези са њиховом матичном државом. Да ли западни намештеници у Београду траже од Србије да можда испуни ове жеље?
Политиколог Драгомир Анђелковић не сумња да је Србија под сталним притиском Запада, и да се од ње много тога тражи. Како каже, евроатлантски центри моћи уистину прижељкују Србију сведену на територију некадашњег београдског пашалука, у форми федерализације или конфедерације саме Србије.
„Такве идеје постоје, али мислим да чак ни унутар ЕУ то није преовлађујући ток мисли. Мислим да приче да се Србија уреди као савезна држава нису реалне. Запад може на неки начин да од нас много тога изнуђује, али овако нешто чак ни формално неће тражити. После промене власти у Војводини или југу Србије и Санџаку, нема основа да се од Србије тражи федерализација. Такве приче су, по мени, пре одраз основаних страхова неких наших политичара који знају кроз шта су све прошли у односима са Западом — јер кога змија уједе, и гуштера се плаши. Међутим, не треба поред свега овога занемарити још један аспект, а то је да Запад некад зна да неформално пусти информацију да ће тражити више да би лакше прошао мањи уступак. Тако сада можда неформално пуштају информацију да ће тражити федерализацију Србије да би нас толико заплашили да олако прихватимо промену преамбуле нашег Устава, односно да се одрекнемо уставне дефиниције Косова као дела Србије, или се то тиче неких других решења у интересу Запада“, објашњава наш саговорник.
Анђелковић каже да не треба да подлежемо овој врсти психозе, као и да морамо да будемо јасни у одбијању непринципијалних притисака, али да морамо да будемо и реални:
„Они од нас неће тражити федерализацију, али ће тражити признање Косова или макар третирање Косова као независне државе и тражиће промену карактера Србије, то јест, да Србија не буде дефинисана ко српска национална држава већ апстрактно као грађанска“, верује Анђелковић.
Он сматра да Србија треба да задржи дефиницију српске националне државе, као и све друге државе које имају велику дијаспору, посебно у региону, јер овако дефинисана држава има право да се бори за културна права Срба од чега зависи — њихов културни и национални идентитет.
