Асоцијација албанских општина није у складу са Законом о локалној самоуправи Србије, али ни независно Косово није у складу са Уставом Србије, па је за половину света самостална држава.
Србија није 2008. године успела Законом да спречи сецесију Косова која се спремала најмање две деценије. Скоро толико дуго Албанци са југа Србије покушавају да остваре своје намере — да се припоје Косову.
Године 2001. оружаном побуном то им није успело, јер је Европа тек била изашла из „невидљивог рата“ са Србијом, и није била спремна да још једног „Милосрдног анђела“ пошаље да „заштити етничка права Албанаца“ са југа Србије.
Данас када Срби са Косова „сањају“ о Заједници српских општина — која би требало да им, под окриљем Европе, а после парафирања споразума о њеном формирању између Београда и Приштине, омогући какав-такав живот на Космету — Албанци са југа Србије траже реципроцитет и оснивају Заједницу албанских општина.
За разлику од српске заједнице ова, албанска, на основу пређашњих документа и референдума, могла би у једном тренутку да се припоји Косову, што јесте крајњи циљ. Питање је: да ли Србија уопште има механизам да заустави тај процес?
Две ствари су сигурне. Не може да их спречи да оснују заједницу, и неће оружјем заустављати тај процес. Остаје дипломатија, многи ће рећи — мољакање по Европској унији и Вашингтону да се то спречи. Међутим, Срби су, кад је национални интерес у питању, у односу на Албанце у далеком заостатку, иначе би исте потезе и захтеве свету и Албанцима могли да испоставе и Срби у Албанији, и Срби на Косову. Да ли би можда ту могло да се нађе „муниције“ која Србији недостаје? Зависи од Београда, наравно.
Ни Албанци са југа Србије, ни Албанци са Косова не доносе никакве одлуке без консултација са Тираном, а Тирана опет са својим савезницима. Срби са Косова и из Албаније немају ту могућност. У противном, давно би организовали референдум да се изјасне шта желе и са ким, и где желе да живе.
Дакле, такозвано „Источно Косово“, како се назива југ Србије, јесте пројекат који иде трасом „Велике Албаније“, а који је очито кренуо у своју реализацију. Београд неће, не зна, или не може да се томе супротстави. Уосталом, свако супротстављање могло би да направи ново жариште. Албанци могу да организују протесте, ако увиде да је потребно, за један дан. Као што се десило у Куманову у Македонији недавно.
Зато се поставља питање да ли је Србија по сопственом избору постала талац Европске уније, и да ли ће после југа Србије на ред доћи и Санџак, Војводина…
Подсећања ради, Албанци су 1992. године на референдуму, који су потврдили у парламенту 2012. године, а на коме је питање „Ко је за политичку и територијалну аутономију у оквиру Србије са правом прикључења Косову?“, себи формално, „папиролошки“ раскрчили пут за формирање оваквог тела.
Ако томе додамо и бес Едија Раме да ће Албанци са југа имати сва права као Срби на Косову, и Резолуцију косовског парламента из 2003. године (тзв. косовски споразум), проистеклу из наводног непоштовања „Кончуљског споразума“ из 2001. године, којим су окончани немири на југу Србије, а која предвиђа укидање плаћања царина на граничним прелазима, отварање канцеларије у Приштини и Гњилану за Албанце из Прешевске долине, ствар је, дакле — готова.
