Руски председник Владимир Путин ће у уторак 8. новембра „дочекати“ 45. америчког председника. Током своје шеснаестогодишње владавине, шеф Кремља сарађивао је са тројицом председника. Ко ће му наредни „изаћи на црту“ знаћемо већ у среду, након што се окончају председнички избори у САД. Каква је била политичка, али и лична сарадња Путина са досадашњим председницима, а каква би евентуално она могла бити убудуће?
Путин и Клинтон — (не)довољно времена
Када је Путин дошао на власт, тадашњи амерички председник Бил Клинтон је, могло би се рећи, свој други председнички мандат приводио крају. За председника Русије, Путин је изабран 26. марта 2000. године, док је Клинтон Белу кућу званично напустио 20. јануара 2001. године. Дошавши на чело државе, Путин је наследио крајње сложене унутрашње прилике, али ни на међународном плану ситуација није била сјајна.
Односи Клинтона и његовог претходника Бориса Јељцина били су блиски, али су се у позадини тога криле Клинтонове наде да политиком неолибералних економских реформи ослаби Русију како више не би представљала претњу америчким интересима.
За десет месеци, колико је било прилике до окончања Клинтоновог мандата, двојица председника званично су се састала неколико пута — потписали су Споразум о уништењу плутонијума (који је недавно руски председник суспендовао декретом, због, како је објашњено, „непријатељских акција САД“ против Русије и зато што Вашингтон није поштовао његове одредбе). Састали су се и на самиту Г8 у Јапану, самиту УН и самиту АПЕК-а. Путин је једном приликом рекао да је са Клинтоном имао веома добре односе и да му је захвалан за одређене тренутке у раним данима његове каријере у великој политици, док се с друге стране на основу стенограма које је почетком године објавила Бела кућа види како је тадашњи амерички естаблишмент веровао да ће им Путин попуштати као и његов претходник. „Мислим да са њим можемо да направимо много корисног. Његове су намере благородне и просте, али се он још није определио… Он би могао да постане демократа“, рекао је Клинтон у документу са којег је недавно скинута ознака „државна тајна“.
Путин и Буш — Грузија окосница
Много дужу а донекле и пријатељску сарадњу Путин је имао са Клинтоновим наследником Џорџом Бушом Mлађим, који је на почетку имао врло лепо мишљење о шефу Кремља.
Након њиховог првог сусрета у Љубљани, Буш је рекао: „Погледао сам га у очи, завирио сам му у душу, како му не бих веровао“ (Касније ће Хилари Клинтон коментарисати да Путин, као обавештајац, нема душу, на шта је он одговорио да је важно да председник има — главу).
Спријатељили су се, ишли су заједно у риболов… Али је та „идила“ прекинута августа 2008. године када је Грузија напала руске миротворце на граници са Абхазијом. Москва је веровала да је грузијски председник Сакашвили напао руске војнике уз сагласност Вашингтона. Иако се Буш правдао да о томе није био информисан, руско руководство је било убеђено да су управо амерички војни саветници допринели реализацији ратног Сакашвилијевог плана. Две године касније, Буш је наставио праксу бивших америчких председника да „оговарају“ своје дојучерашње колеге из Кремља. После завршетка мандата, он је „отворио душу“ новинару „Њујорк тајмса“, где је изнео низ врло критичких оцена о Путину, човеку којег је прво хвалио да би касније тврдио како је он „цар, и притом лоше информисан“. Руски председник о свом „другу“ Бушу никада ништа лоше није рекао — више пута је оценио да је Буш „добар човек кога притиска администрација, која се до краја није ослободила хладноратовске реторике и логике“, а својевремено је руској јавности објаснио да је са њим прекинуо контакте после рата у Грузији јер му никада није поверовао да Вашингтон није знао да ће Сакашвили кренути у рат.
Путин и Обама — строго пословно
Када је Барак Обама 20. јануара 2009. године постао 44. амерички председник, Путин је обављао функцију премијера. На председничким изборима марта 2012. године Путин поново постаје председник Руске Федерације, а њихов однос би се у светлу тадашњих, али и данашњих геополитичких прилика више могао описати као „послован“. Иако је у разговору са Медведевим (за који није знао да се снима, тј. да су микрофони остали укључени) обећао да ће бити кооперативнији у разговорима о противракетној одбрани и замолио га да те речи пренесе Путину, Обама није држао обећање и одлучио је да не покушава да постане пријатељ са Путином већ да га заобиђе. На конференцији за новинаре 2013. године тврдио је да „нема лоше односе са Путином“, иако је искористио прилику да га „прозове“ због ноншаланције:
„Наши разговори су искрени, отворени, често конструктивни. Знам да штампа воли да се бави ’говором тела‘, и он заиста има ту ноншалантност, делује као ђак из задње клупе који се досађује у учионици“.
Да се двојица лидера у много чему нису слагала, али и да су се разликовала у процени глобалних питања, видљиво је у низу догађаја који су уследили — преврат у Украјини, враћање Крима у састав Русије, антируске санкције, руска интервенција у Сирији, борба против тероризма, гомилање НАТО војске у близини руских граница… Све чешће се може чути и како су Русија и САД у стању новог хладног рата.
Скептична Хилари или „друг“ Трамп?
Треба нагласити да Русија данас није исто што је била пре више од једне деценије. За разлику од оне државе која је некада била на коленима, данас о Русији говоримо као о једној светској суперсили која бележи дипломатске победе на геополитичком плану.
Да ли ће се горе поменута хладноратовска политика наставити или ће до извесних промена у односима двеју сила ипак доћи видећемо у наредним годинама пошто се већ у уторак буде знало да ли ће из Беле куће шефовати некадашња државна секретарка Хилари Клинтон или познати бизнисмен Доналд Трамп.
Оно што се могло чути током америчке председничке кампање јесте да би победом Трампа односи Русије и Америке могли бити бољи. Хвалећи руског председника, Трамп је неколико пута изразио дивљење његовим лидерским способностима, најављујући да би његов однос са Путином био изузетно добар.
За разлику од њега, Клинтонова је прилично скептична када је Путин у питању, па се оцењује да би уколико буде изабрана за председника САД могла подстицати нетрпељивост између двеју земаља.
Уторак је близу, а Путину се не жури.
