Својевремено је Александар Тијанић написао да је фелацио, пошто занемарује комплетан секс, антимушка, а тиме и антисрпска завера. Мадона, ова жена-вест, недавно је пак пред препуним „Медисон сквер гарденом“ обећала да ће све мушкарце који на америчким председничким изборима гласају за Хилари Клинтон орално задовољити.
Врабац у руци или голуб на грани?
Оваква врста агитовања са гратис фиксирањем очима за кандидаткињу демократа уједно је и противљење кандидату републиканаца, али више од тога представља могућност својеврсне завере против мушке Америке. Наиме, понуду — за коју је Мадона уверена да не може бити одбијена — амерички мушкарци би требало да разумеју као врсту трампе: зарад једновременог ужитка, занемарите сопствено опредељење приликом гласања.
Глас већ дајете, а ако га дате „правом“ кандидату, онда ће и вама бити дато. Чекање у реду вам не гине, јер ће навала бити велика и за гласање и за наплату, пардон, за ужитак после гласања.
Хм, можда је Доналд Трамп победио на изборима баш због институције реда. Његови гласачима је очито било неекономично да два пута стоје и чекају. „Брена је Брена, али двапут је двапут“ чаршијска је „максима“ која — видесмо — није била идеја водиља код републиканаца, јер су резоновали — „Мадона је Мадона, али будућност не дајемо за неколико тренутака садашњости“.
Нису ни на другој, републиканској страни, толики „чистунци“, да отклонимо недоумицу. Па Доналд Трамп, овај човек-вест, све време даје гласачима оно што (мисли да) им је потребно. Најављивао је зид према Мексику, али не гласају грађани Мексика на америчким изборима, већ Мексиканци у Америци, дакле Американци које (и њихова радна места) Трамп штити.
Хлеба и сна, бре
Само човек који је прокрстарио Сједињеним Државама од Њујорка до Лос Анђелеса може да зна како „пулсира“ Америка, да нањуши шта јој треба како би „дошла до даха“, које поруке америчким грађанима враћају наду у васпостављање поноса…
Трамп је „осетио“ белу, али и хиспанску и црну Америку, јер је човек ријалитија, јер ријалити гледају они који чезну за нечим (материјалним, статусним, вредносним, емотивним), јер се љубитељи ове телевизијске форме идентификују (мање са губитницима и неупоредиво више) са победницима…
Зато је, најзад, Трамп гласачима понудио себе лично. Човек који је персонификација „америчког сна“ (од нуле до милијардера и назад, па још неколико пута), био је препознат као људско биће које је падало и дизало се, које је против система који и њих гуши — па су гласали за себе, или за сан о себи.
Ето шта раде (и) у Америци. А овамо, као, пола Србије има „трансфер блама“ јер политичари — од увођења вишестраначја деведесетих, па до данас — оној другој половини Србије нуде уље, брашно и шећер као трампу за глас. Која је разлика између Доналда Трампа у ријалитију „Шегрт“ и Војислава Шешеља на „Фарми“ или Ненад Чанка у „Великом брату“?
Притом, не рачунамо да је Шешељ можда најинтелигентнији, Чанак можда најдуховитији, а Трамп сигурно најбогатији од поменуте тројке. Нема разлике, у питању је борба за (сваки) глас.
Спектакл у раљама живота
Мадонина „понуда“, Доналдови силни „трампизми“, Чанково кување, поливање леденом водом Чедомира Јовановића или асфалтирање Веље Илића (донекле) су једнаки економским презентацијама или политичким обраћањима неки других, овдашњих и тамошњих, кандидата.
Сви они гласачима „продају“ најквалитетнији производ, ону врсту услуге коју најбоље обављају или за коју су им рекли да ће бити највећа потражња.
Према свецу и тропар — каже стара народна, па се политичари сналазе како знају и умеју. Све остало је ствар укуса, како оних који нуде, тако и оних који примају поруке на политичком тржишту. Отворено је само питање границе коју је неко (и политичар и гласач) спреман да пређе.
Не заносимо се, ништа није од јуче. Датира ова пошаст још до зборова на трговима у Старог Грчкој (где је дељено жито и вино), преко „вашарских“ митинга или кафанских окупљања (тамо људи најбоље чују обећања, најопуштенији су, а осим поруке политичари могу да им плате и пиће) у предратној Србији али и у другим државама, па све до партијског запошљавања или борбе за права субкултурних група.
Политика је вештина могућег, технологија управљања (често само владања), али је и спектакл. У модерно време је највидљивији и најфреквентнији управо спектакл, јер порука мора отићи што даље, што брже, до што већег броја људи и што јефтиније.
Зато је Трамп користио друштвене мреже, Хилари Клинтон из уста није вадила Русију, а Мадона вербално нудила невербалну комуникацију.
Роналд Реган, такође републиканац и председник Америке, на питање — Како глумац може да постане председник?, онономад реплицирао је — Како неко може да буде председник, а да истовремено буде и глумац?.
Не заборавимо, Реган је осим глуме (пре и током председниковања) показао и државничко политичко умеће. Једно без другог не иде, помешано најлакше се примају. Зато гласачи осим Трампа као вести која продаје саму себе, очито у овом човеку виде и Трампа градитеља.
Елем, одговор на питање хоће ли Мадона испунити предизборно обећање, најбоље ће вам дати извод са вашег банковног рачуна.
Ако на њему пише да вам је „легло“ 1.000 предизборно обећаних евра од акција НИС-а, онда се радујте утешној награди за мушке гласаче Хилари Клинтон. Лепо је некад уживати и у туђој срећи(ци). Ако пак знате да је она ’иљадарка представљала само и једино предизборну поруку која ће стићи брзо и јефтино, а да од шушке неће бити ништа, онда ће се Мадона наодмарати. Испоставиће се да су хиларисти изгубили све.
