Исход кризе у Црној Гори директно зависи каква ће бити нова политика Сједињених Америчких Држава у региону. Одлуку о томе куда иде Црна Гора и да ли ће заиста следеће године постати члан НАТО-а, не зависи од воље Ђукановића, већ од политике подијељене безбједности у Европи која се доноси за „Великим столом“, каже Алексић.
Црна Гора налази се у дубокој политичкој кризи, а чини се да су минули избори само додатно појачали тензије и продубили неповјерење у друштву. Шта је, по Вашем мишљењу, кључни узрок таквог стања у Црној Гори и какаве све исходе можемо очекивати?
— Дубина кризе је тачно онолика колико је друштво оштро подијељено. Главна линија подјеле односи се на кључну политику која се води у Црној Гори, а којој су у октобарским изборима сви негирали значај, а негирање највише одговарало Амбасади САД у Црној Гори. То је политика увлачења „Републике Титоград“ у НАТО пакт противно вољи више од две трећине пунољетних грађана. Са једне стране власт ДПС-а (Савез комуниста који је почетком деведесетих промијенио назив, а задржао комплетну имовину, логистику и министарства силе) водила је кампању одбране државе, односно сопствене власти, а противници власти имали фокус на једну једину политичку фигуру за којом суштински блиједи геополитичка регионална потреба. Исход кризе директно зависи од тога каква ће бити нова политика САД у региону. Главне играче који производе кризу у Црној Гори контролише Америка и из дана у дан преузима све већу контролу над министарствима силе. Уласком у НАТО контрола постаје потпуна и земља губи суверенитет.
У том смислу исходи кризе зависе од континуитета политике оних који управљају процесима и самом кризом у Црној Гори. Играчи задужени да кроз Парламент, настао на основу покрадених избора, провуку одлуку о уласку у НАТО, хомогенизовани су за интерес система око два центра моћи, први је породица Ђукановић, а други породица Миодрага Перовића. Сви остали који убјеђују грађане да на изборима може доћи до промјене или не знају, или учествују у истом послу, као и сви други системски играчи. До квалитативне промјене може доћи искључиво заустављањем политичких процеса и интернационализацијом питања управљања Црном Гором, на један једини начин — бојкотом институција.
Какве би све последице по судбину Црне Горе, а и регион у цјелини, имао најављени улазак земље у НАТО следеће године?
— Најављени догађај је једно, а свијет данас — нешто сасвим друго. Европа је у озбиљној кризи у свим сегментима. Уједињено Краљевство изгласало је „брегзит“. Сеобе народа ка срцу тешко политички болесне Европе не престају. Новоизабрани предсједник Америке најавио је политику у којој НАТО неће остваривати своју основну функцију заштите свих чланица, а Русија је из године у годину на новом врхунцу своје растуће моћи у 21. вијеку. Новоизабрани предсједник Америке је и против НАТО база у Црној Гори, зато са минималном дозом наде и максималном дозом опрезности треба посматрати политику и инструкције које буду добијали локални и регионални играчи. У том смислу, они, у Црној Гори, за које новоизабрани предсједник САД нема лијепе ријечи, не одлучују о томе куда ће ићи Црна Гора. О томе одлучује политика подијељене безбједности у Европи која се доноси за Великим столом.
Често се каже за велике силе да оне своју спољну политику пројектују чак деценијама унапријед. По Вашем мишљењу, да ли је реално очекивање да се америчка политика према Русији и Балкану може значајније промијенити са Доналдом Трампом на челу Бијеле куће?
— Америка је озбиљна земља и она своју спољну политику пројектује деценијама унапријед. Од убиства Кенедија до данас, Америка је земља националне безбједности којом управљају три стуба моћи — војноиндустријски комплекс, Волстрит и Холивуд. Америка је земља доживотног шефа полиције Хувера, доживотних савјетника Бжежинског и Кисинџера, банака које ће бити сачуване преко грбаче вриједног припадника америчке средње класе, све и да цијели свијет економски крене у пропаст. У том смислу треба посматрати и све што је у кампањи изрекао Трамп. Не смијемо заборавити да је Обама на хипотетичкој претпоставци остварења предизборних обећања добио Нобелову награду за мир, а по уласку у Овални кабинет самом себи из предизборне кампање био највећа опозиција. Реална снага предсједника да промијени спољну политику у том смислу је мала, а ако је покуша спровести супротно вољи три стуба моћи имаће озбиљних проблема. Ти проблеми се посебно увећавају ако знамо колико је минимално његово политичко искуство. Један од његових претходника у својим мемоарима из Бијеле куће записао је једну важну реченицу која гласи: „Када уђете у Бијелу кућу, унутра вас чека звијер“. Стварна промјена десиће се једино под снажним притиском. Тај притисак може доћи из срца саме Америке, ако је сама моћ спознала да мора да се промијени и окрене својим грађанима, или, са друге стране — споља, снажним успоном и повезивањем у моћан савез свих оних који се осјећају угроженим или окупираним од стране Америке.
Живимо у једном „занимљивом“ времену глобалног претумбавања и нове подјеле карата. Кроз историју су такви периоди увијек обиљежавани кризама и ратовима. Шта мислите, колико је данас реалан ризик од ескалације неког сукоба великих размјера?
— Мислим да великог рата неће бити. Иако постоје многи индикатори да би глобални сукоб могао да се догоди, постоји и један индикатор кога никада у историји великих ратова 20. вијека није било. Тај индикатор је снажнији од свих других — нуклеарно оружје, и то у омјеру да га Русија има више него остатак планете заједно. Русија је прије неколико седмица напустила Споразум са САД о неутрализацији плутонијума и тиме послала снажну поруку своје спремности. Хипотетички велики рат значио би побједу Русије и њених савезника, уз никад раније виђене жртве апокалиптичне планетарне нуклеарне катастрофе. Сједињене Државе су окупирале Јапан бацивши атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, али такав масовни геноцидни некажњени ратни злочин више никада неће бити у стању себи да приуште.
