Већ смо одавно побројали све показатеље лошег стања у српској пољопривреди која нас је одржала у најтежим временима и доспела дотле да јој сада хитно треба инфузија како би преживела. Жалопојке су се чуле и на недавном скупу стручњака за аграр у Вршцу где је ко зна који пут констатовано лоше стање. Свеобухватне дугорочне мере, које би требало предузети, као и оне хитне, никако да дођу ваљано на дневни ред. Вероватно и зато што смо од 2000. године дочекали и тринаестог министра пољопривреде. Ништа честито ни не започну, а оно „Јово наново“.
На питање Спутњика која је то мера која би дала сигурност сељацима да се упусте у производњу без зебње да би следеће године могли да пласирају свој производ, професор на Пољопривредном факултету у Београду Миладин Шеварлић каже да је то повећање аграрног буџета.
„Повећања аграрног буџета може и мора бити. Уколико Србија не буде повећала аграрни буџет, који је између два и три одсто укупног буџета, уместо најмање пет одсто, имаћемо ситуацију да нас туђа кутлача храни“, каже наш познати агроекономиста.
Враћање аграрног буџета на минимум од пет одсто укупног буџета је, подсећа, обавеза прописана законом о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју из 2006. године. Зато, сматра он, пољопривредницима треба надоместити оно колико су оштећени у претходним годинама када закон није поштован. Према његовој процени, за протекле четири године закинут им је један годишњи аграрни буџет. У таквим условима пољопривреда на глобализованом и либерализованом тржишту, а наше је доступно свим увозницима и произвођачима из иностранства, не може да буде конкурентна, истиче Шеварлић.
Колико је производ нашег пољопривредног произвођача неконкурентан јасно је из податка да најразвијенији, на пример Швајцарска и Јапан, имају 78 одсто учешће аграрног буџета у трошковима пољопривредне производње. Ми имамо око 30 евра по хектару, у Швајцарској је то 3.150 швајцарских франака по хектару и то у подручјима која имају 20 одсто нижи доходак у односу на просек Швајцарске. У Аустрији воћари имају 900 евра субвенција по хектару, а повртари 600 евра по хектару.
За разлику од наших два одсто аграрног буџета, у структури буџета ЕУ за период од 2014. до 2020. године он износи 38 одсто и то је значајно мање него у претходном периоду када је износио половину укупног буџета Уније. То смањење је било последица опште финансијске кризе која је свет захватила 2007. године, али и због тога што имају далеко већу подршку мерама руралне политике и развоја делатности око газдинства, као што су сеоски туризам и народна радиност.
Зато Шеварлић враћање аграрног буџета види као једну од хитних мера које треба предузети на унутрашњем плану. Дугорочно гледано, оне на спољном плану имају далеко већи утицај, а прва, сматра он, треба да буде забрана продаје свих природних ресурса страним инвеститорима, укључујући земљиште, воде и шуме. Поготово, додаје, не треба дозволити продају државног пољопривредног земљишта, јер је то једини ресурс са којим држава колико-толико може да утиче на сетвену структуру и обезбеђење стратешки најзначајнијих производа за прехрамбену сигурност становништва.
Даље, наводи он, треба опстати на позицији забране увоза, узгоја, прераде и промета генетички модификованих организама (ГМО) и производа од њих.
Треба искористити то што је Србија једна од три државе у свету која има такав закон који омогућавају да се сви производи из Србије могу пласирати у иностранство под робном марком „без ГМО“. На тај начин ће, не само ти производи, него и цела Србија бити препозната, напомиње Шеварлић.
Наводи, такође, да националну стратегију за пољопривреду и рурални развој треба операционализовати, односно донети два национална програма, један за пољопривреду, други за рурални развој. Ако немате националне програме не можете да контролишете ниједно министарство да ли реализује концепт мера аграрне и руралне политике, подсећа он.
Указао је и на потребу да држава подстакне развој задружног сектора који је у протеклим деценијама уништен. Практично 628.000 породичних пољопривредних газдинстава без подршке задруга не може да опстане, а камоли да буде конкурентно.
„Држава уместо да субвенционише инвеститоре, неке са чак 20.000 евра по радном месту, треба да суфинансира изградњу 30 регионалних откупно-дорадних центара за пласман пољопривредно-прехрамбених производа. Оних откупљених и дорађених, прерађених и припремљених од стране произвођача који би били сувласници тих центара“, објашњава Шеварлић.
Констатујући да је пољопривреда 21. века базирана на знању, он је нагласио да Србија има више од 4.500 незапослених пољопривредних инжењера, магистара, мастера, доктора наука, а у исто време најнеразвијенију пољопривредну саветодавну службу у земљама у окружењу.
„Да би Србија била на нивоу Хрватске у кадровском смислу морамо повећати број саветодаваца од три до шест пута, а да би била на нивоу такве службе у Словенији број мора бити већи осам до 12 пута. Без њихове подршке није могуће одржати такозвану интегрално контролисану пољопривредну производњу, посебне не органску“, истакао је он.
Најзад, каже Шеварлић, Србија треба да обелодани колико износе трошкови придруживања ЕУ у сектору аграра и заштите животне средине.
„По мојој процени то је минимум 30 милијарди евра. Или ћемо да наставимо овим путем, или да применимо стратегију коју је прошле године донела Данска. Она је прописала да ће за наредних 25 година њена целокупна пољопривреда, која је данас веома индустријски развијена, извршити конверзију у органску пољопривреду. Њихови стручњаци су направили анализу која је показала да су економске и неекономске последице коришћења савремених процеса у пољопривредној производњи односно индустријских метода толико неповољне да је много јефтиније имати органску производњу и њу субвенционисати како би заштитили земљиште, водотокове, пољопривредне произвођаче, заштитили потрошаче здравствено безбедном храном и омогућили далеко одрживији развој породичних пољопривредних газдинстава“, закључио је Шевралић.
