У последњих двадесетак година доношене су разне стратегије за сузбијање беле куге у Србији, али је њихов учинак био раван нули. Отуда, најаву оснивања Демографског савета, који би требало да донесе нове стимулативне мере за повећање броја деце, део јавности дочекао је цинично као још једну причу од које неће бити ништа.
Др Владимир Никитовић, виши сарадник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука у Београду каже за Спутњик да у последњих 20-ак година, откад постоје одређене мере популационе политике белу кугу. Подсећа да у последњих десетак година имамо популационе мере које имају два аспекта — економски и неекономски део и да се тај економски део мера спроводи.
Није све у економији
„То је, само по себи, недовољно и нигде се није показало као делотворно. То је за државу био велики издатак, али никако довољан за оно шта се намеравало. Међутим, тај неекономски део је био проблематичан, то је оно чувено усклађивање рада и родитељства и тај систем који постоји у многим земљама у Европи код нас није заживео, иако је у Стратегији о подстицању рађања све то лепо замишљено, стручњаци су то лепо урадили, међутим, то није у пракси спровођено јер је било у ингеренцији више министарстава што је био нерешив проблем", објашњава Никитовић.
Саговорник Спутњика сматра да би формирање Демографског савета могао да буде добар корак да се напокон формира једно тело и које би координарало министарствима у оквиру спровођења Стратегије и да би корак напред био ако би Савет просто створио добру популациону климу.
„Не можемо очекивати значајне помаке и то нам говоре примери и економски јачих земаља. Не може се нешто значајно очекивати на кратак рок и то је највећи проблем за демографију. Ми морамо донети стратешке мере за следећих 20 година минимум, да се прво наше законодавство усклади у том сегменту, друго, да се ти закони спроводе у пракси а треће је да се људима не ствара притисак да жене постају фабрике за рађање, јер се та идеја практично у старту уништава и наилази на негативну реакцију" каже Никитовић.
Он истиче да је јако важно да људи знају да ти резултати неће бити брзи и да ће смањење броја становништва трајати у наредним деценијама, али је циљ да се оно барем успори.
Рађање социјалних случајева
„И то је оно што би то тело могло да уради, да макар буде присутно да људи знају да постоји неко коме могу да се жале код конкретних мера које се не спроводе и да пружа неку заштиту родитељима. Чим људи осете неку врсту стабилности, као и у економији, односно кад осете да држава у том смислу стоји иза њих, они који се двоуме ће одлучити, невезано за економску ситуацију, да имају децу. То би била кључна улога таквог тела а свако ко буде очекивао да ће се нешто поправити за наредних пар година је у тешкој заблуди што су и претходне стратегије показале", сматра Никитовић.
Бабица и психолог Јасмина Михњак са родитељског портала „Бебац" каже да се дуго и пуно прича о подстицајним мерама, због чега су родитељи огуглали на те приче али додаје да је крајње време да се нешто конкретно уради.
„Родитељи се морају осећати сигурно и безбедно да би се одлучили да роде дете. Ако немате сталан посао, могућност да се одвојите од родитеља, како да се уопште усудите на такав један корак? Родитељи не желе да рађају социјалне случајеве, већ да прво збрину себе како би се осећали сигурно и одговорно да би се одлучили на такав један корак да добију бебу", оцењује она.
Јасмина Михњак подсећа да је „јавна тајна" да у бројним корпорацијама у Србији предност при отпуштању имају труднице и породиље, или да им се систематски смањују плате или се пребацују на ниже положаје.
„То су проблеми на које наилазе жене које су већ затруднеле. Не само да страхују за свој посао, ако га уопште имају, већ страхују и како ће да прехране то дете. Такође, треба да се тражи веза приликом уписа деце у вртић. Затим, мајке недовољно добијају подршку државе како би се после усудиле да роде друго дете, због чега имамо јако пуно родитеља који се не усуђују на такав корак", истиче наша саговорница.
Она констатује да све већи проблем у друштву представља пораст родитеља који се суочавају са стерилитетом и да те парове очекују не само бројне бирократске заврзламе већ им треба и јако пуно пара да би уопште дошли до могућности да се остваре као родитељи.
„То је такође један од великих проблема, које држава, нажалост, не решава. Помогне се евентуално код прве или друге вантелесне оплодње, али имате парове који по десет пута иду на вантелесну оплодњу, а ту су јако захтевне процедуре и јако је мало подршке за такве парове. Бирократија је, генерално, проблем свуда. Кад жена остане трудна, дешава се да у појединим градовима нема слободних лекара који воде трудноћу, па имате сваки месец продужавање боловања ако сте на одржавању трудноће, и ту су процедуре јако тешке. Коначно је држава изашла у сусрет у смислу пријављивања бебе јер је и ту било јако пуно папирологије, тако да свакако администрацију треба смањити на минимум, где год је то могуће“, каже Јасмина Михњак.
Она каже да би у удружењу „Бебац“ волели да их позову да учествују у раду Демографског савета јер би то значило да ће се коначно чути глас родитеља. Оно на чему би родитељи окупљени око портала „Бебац“ инсистирали било би подизање опште економске сигурности, као и боље функционисање државе.
