Да организација венчања у Србији није угодан хоби, спознасмо пре неколико година кад се брат Ратко женио. Елем, Црногорац је резервисао термин за Празник рада што је довело до жешћег зезања у друштву, а препоштени Рале се правдао да су сви термини одавно попуњени, да су једва уграбили и тај, првомајски, зато што се пар који га је пре њих чекирао, „развео“ три месеца пре венчања.
Развод пре венчања, ма како то бизарно звучало, и није неко чудо у земљи у којој су једини закони који делују — Марфијеви закони. И закон гравитације понекад закаже, али то је већ нека друга прича.
Искуство црногорске свадбе на Празник рада паметнима би показало да се венчања заказују годину дана унапред. Али ту лекцију нисмо научили и у велику авантуру кренули смо два и по месеца пре „Дана Д“.
У регистратури
Ако сте помислили да организација венчања подразумева лагану шетњу до најближе општине и заказивања термина, што све у свему траје максимално пет минута, грдно сте се преварили. То што сте одлучили да се венчате радним даном, будући да сте упали у сезону свадби кад су, очекивано, сви викенд термини одавно попуњени, и није олакшавајућа околност.
У матичној, централној београдској општини не венчавају тог радног дана (угледне званице су већ обавештене), али љубазни службеник каже да би могли направити изузетак. Наизглед све може, али…
Венчање у ресторану је за 100 евра скупље него у општини, али би пре тога комисија требало да изађе на терен и утврди да ли „угоститељски објекат“ испуњава услове. О каквим условима је реч (санитарним, техничким, урбанистичким, противпожарним…) нисмо добили одговор.
Уколико сте одлучили да уштедите тих 100 еврића и венчате се у општини, као и да поштедите угоститеље малтретирања са још једном комисијом/инспекцијом, велика је вероватноћа да свечана сала неће бити слободна тог дана, па ћете се венчати у канцеларији, међу регистраторима и папирчинама прекривеним вишегодишњом прашином. Што и није амбијент за фотографије у албуму.
Говори ли Иван Клајн српски?
Кума из иностранства, поносна власница страног пасоша, требало би да допутује бар седам дана раније не би ли комисија утврдила да довољно добро разуме српски језик. Цењеној комисији нису довољан доказ ни индекс ни диплома факултета Београдског универзитета.
Какви су нам прописи и Иван Клајн би морао пред општинском комисијом да доказује да разуме српски. Под условом да има страни пасош и да је прихватио да буде кум на венчању у Србији.
По повратку, пред постмодерним ђувегијом који осећа тескобу Јозефа К. у „Процесу“ су два путића — или да настави обилазак осталих 16 београдских општина или да откаже већ заказану журку. Будући да је већ поменута кума једва добила слободне дане и купила не баш јефтину авионску карту, друга опција отпада.
Дан после, Јозеф и Јозефина К. се осећају као болесници, којима за лечење требају и новци и веза. За паре ћемо лако, њих нико нема, а и веза се некако нађе…
Везе, избори, два нивоа власти
И налазимо везу и то јаку. У другој, такође централној, београдској општини, такорећи другог човека, али…
1) Ни у тој општини не венчавају баш тог радног дана.
2) Матичарска служба је на градском, а не на општинском нивоу. Матичари, као градски службеници, само седе у канцеларијама по општинама. Можда не би било лоше наћи везу и на вишем нивоу локалне самоуправе (Град Београд).
3) Предизборно је време (као да другачије постоји), општинска и градска власт и нису у љубави и можда није прави тренутак да се траже везе…
4) А све и да је нађемо, постоји велика вероватноћа да ћемо судбоносно „да“ изговорити у кафкијанском амбијенту — међу папирчинама и регистраторима.
А време неумитно лети…
Електронска управа — од шалтера до шалтера
После ко зна ког по реду нервног слома (изазваног и факторима ванинституционалног типа) одлучујемо да се венчамо у удаљеној београдској општини, јединој која венчава баш тог дана. После три дана безуспешних покушаја да закажемо термин телефоном, раном зором крећемо на други крај Београда.
Срећа да је Титова максима да се нећемо држати закона ко пијан плота постала део обичајног права, па се не спомињу никакве лингвистичке комисије и шампањац међу регистраторима. После заказивања термина остаје само да доставимо потврде о држављанству и изводе из књиге рођених. Које ћемо добити ту, у општини, за само пет минута. На другом шалтеру.
Као што то обично бива још од увођења „електронске управе“ — систем пада. „Нема везе, имате пет (радних) дана да доставите документа, а можете их извадити у било којој општини“.
У теорији, за пет минута добијају се оба документа. У било којој општини. У пракси, Јозеф К. добија извод из књиге рођених у општини, а потврду о држављанству у СУП-у, будући да је рођен у Босни. И све то траје знатно дуже од митских пет минута имајући у виду традиционалне „падове система“.
Да ли је Чачак у Азији?
Јозефина К. је извукла дебљи крај јер, лакше је Босанцу да добије потврду о држављанству Србије него Чачанки у Београду да усред радне недеље (без могућности да узме слободан дан) отпутује у родно место по парче папира које, од увођења електронске управе, по дефиницији „може да добије у било којој општини у Србији“.
А зашто Чачанка не може да добије потврду о држављанству у Београду? Рођена је погрешне године. Званично образложење: „До одређеног годишта, рођени у Чачку могу извадити потврду само у Чачку“. Зашто је то тако — то образложење ни Кафка не би разумео.
Али нема те препреке коју заљубљени неће прескочити. Стигоше документи, венчање и медени месец прођоше у најбољем реду.
Десетак дана по венчању, Јозефина К. која је својом вољом одлучила да узме Јозефово презиме, по препоруци љубазне матичарке креће у акцију промене докумената.
Криза идентитета Јозефине К.
И то баш у време кад су сви медији објавили да по новом Закону о управном поступку не морате да носите документе јер су институције дужне да их саме прибаве. Тек што је истресла неких 5.500 динара и сачекала неких сат, сат и по да преда уплатнице за личну карту и пасош, љубазна службеница у СУП-у обавештава је да не зна да ли су јој у документима променили презиме.
„Општина и СУП нису у најбољим односима, постоји проблем у комуникацији“, обавештава је службеница. Срећа па је општина близу (10-ак минута хода) и да је провера кратко трајала.
По повратку у СУП и још неких сат времена чекања у реду, поново објашњава љубазној службеници да по новом закону не мора да предаје документа већ да је институција дужна да их прибави. Службеница одговара да ће личну карту добити за две до три недеље, а да пасош може тражити тек кад добије личну карту. И пасош се чека две до три недеље.
Наравно, две до три недеље су се развукле на месец дана (због већ легендарних падова система), али је пасош стигао у предвиђеном року. Уз вишесатна чекања у редовима. У међувремену, Јозефина је променила још неколико докумената и упала у озбиљну кризу идентитета, не знајући како се у којој се институцији званично презива.
За све то време, пријатељи, познаници и рођаци траже савете на тему како ступити у брак. Једини практичан савет који им после свега можете дати гласи — немојте се венчавати, региструјте ванбрачну заједницу. Права и обавезе су исте као у браку, али нећете проклињати дан кад је Кафка узео плајваз у руке.
