Прошла је 21 година од потписивања Дејтонског споразума. На данашњи лидери три народа договорили су се о формирању државе Босне и Херцеговине, са два народа и три ентитета. Био је то догађај који је улио наду у нову будућност. Данас, када је прошло више од две деценије од тог историјског чина, чини се да БиХ све време тапка у месту; никако да се покрене и постане функционална држава.
Оригиналног документа Дејтонског споразума нема. Нестао је у вихору историје. Заправо, изгледа да је украден из Председништва БиХ, где је чуван, пре 2008. Те године званично је саопштено да је Дејтонски споразум, који је истовремено и Устав БиХ, украден.
Да ли је од Дејтонског споразума и у буквалном смислу остала само бледа копија? Политиколог Владо Симовић сматра да није. Иако су многе одредбе Дејтона измењене, а многе надлежности које су у споразуму означене као ентитетске пренесене на централну владу у Сарајеву, суштина Дејтона остала је непромењене, сматра Симовић, јер иако је више од 80 надлежности пренето на централне органе, основне ствари које су у Дејтону договорене још су на снази.
„То је карактер политичког система, а то је сложена федерација састављена од два ентитета, од чега један ентитет има унитарну, а други федералну структуру. Реч је о федерацији у којој постоји низ механизама консоцијацијске демократије. То су механизми паритета и вета. И даље се чува ентитетско гласање. То су основне ствари које су још присутне, а долазе нам из Дејтонског споразума и које су нам најважније“, објашњава Симовић и наглашава да су те ствари минимални услов да Дејтонски споразум опстане.
Саветник председника РС Александар Врањеш сматра да је оригинал Дејтонског споразума изгубљен са намером, да не би могло да се упоређује оригинална верзија мировног споразума са оним што су касније, како каже, правним насиљем учинили Високи представници у БиХ.
„Непосредно након потписивања споразума кренуле су измене које нису ишле у складу са оним како је потписано, тако да је дошло до много измена оригиналног текста. Тако да не могу да прихватим да је неко случајно изгубио споразум. Остала је само бледа копија и остала је иницијатива из Републике Српске да се нађе оригинал и да га се држимо онако како је потписано, а многим странама у БиХ управо то не одговара“, каже Врањеш.
То да је годишњица потписивања дејтонског споразума државни празник само у Републици Српској, према његовим речима, јасно показује да Срби у БиХ данас славе мир. То показује намеру РС, каже он, да се, држећи се оригиналног текста, то јест међународног уговора, да одржи БиХ онакву каква је настала у Дејтону.
„Оно што је очигледно јесте да само Срби имају ту иницијативу. Оригинална замисао је била да се и остатак надлежности пренесе — да се укине ентитетско гласање, да се укине ентитетска полиција и све остало. Управо је Милорад Додик 2005. и 2006. године зауставио те иницијативе. Он је зауставио те тенденције да се и остатак надлежности пренесе и да Република Српска, у суштини и нестане. Данас се РС бори да се свих тих 83 надлежности врате у оквире онога што је потписано у Дејтону“, каже Врањеш.
Многи те напоре, додаје он, означавају као сепаратизам, а у ствари ради се о томе да се Република Српска залаже за враћање оних надлежности које је, како каже, неко узео ентитетима ван међународноправних оквира и онога што је потписано у Дејтону.
Сам споразум предвиђа могућност договора међу ентитетима око преноса надлежности и формирања нових органа, наводи Симовић, међутим, чињеница је да је највећи број надлежности пренет утицајем страног фактора, а добрим делом и притисцима и уценама, што, према Симовићевим речима, никако не одговара логици консоцијацијских демократија.
„Напротив, у овако подељеним друштвима и врло нестабилним демократијама, каква је ова у БиХ, веома је битно да све што се дешава унутар политичког система буде производ договора национално–партијских елита, у нашем случају договора српске, хрватске и бошњачке елите“, сматра Симовић.
На жалост, додаје он, договора у БиХ нема, пре свега због односа бошњачке политичке елите према српској и хрватској, а са друге стране, интервенционизам са стране доноси решења која нису предмет сагласности свих актера босанскохерцеговачке политичке сцене, закључује Симовић.
Република Српска се за договор три народа без страних притисака залаже више од деценију, каже Врањеш и додаје да још једино Бошњаци, како каже, живе у заблуди да ће међународни фактор, вршећи притисак на српски народ моћи да прекроји БиХ у унитарном правцу.
„То је у потпуности нелогично и зато БиХ већ више од деценије стоји у месту. Није нормално да међународни фактор има толики утицај и да нам они одређују будућност. Нормално би било да се три конститутивна народа споразумеју и да граде будућност, а видели смо да међународни фактор, не само што не жели да се то деси, него чак то и опструише, па видимо пример иницијативе закона о Уставном суду. Желимо да избацимо странце из Уставног суда, који политички прекрајају БиХ, али се нико из страних амбасада није сложио да стране судије, које нико не бира, треба да буду избачене из правног поретка БиХ“, каже Врањеш.
Договор два ентитета и три народа без страног мешања био би корак напред у развоју БиХ, сматра Врањеш, а управо странци, уз помоћ Бошњака, тако нешто опструишу. То говори да странци БиХ виде као простор у којем желе да буду коначни фактор одлучивања, а и добро су плаћени за тако нешто, закључује Врањеш.
