„Русија треба да научи да је игра завршена“, поручи светској супер-сили извесни Дејмон Вилсон, потпредседник Атлантског савета САД, а све коментаришући податке из истраге о покушају тероризма на изборни дан у Црној Гори.
„То се не ради НАТО савезницима, а Црна Гора постаје део НАТО савеза. Видимо шта истрага показује и заиста су узнемирујући знаци који говоре о јаком и сумњивом утицају Русије овде. То је индиректна интервенција у сувереној држави“, одбруси Вилсон и погледа да ли га је чуо барем његов шеф, јер званични Кремљ сигурно не полемише са сваким коме је тетка рекла да има мишљење.
Видела жаба…
Црногорско тужилаштво је пак још раније саопштило да нема доказа да је званична Москва умешана у покушај тероризма у Црној Гори, али очито да Вилсон „зна“ боље. Свакако, ако га питате и ово његово сугерисање није мешање у сувереност Црне Горе и независност тамошњег тужилаштва.
Шта ће жив човек, сви се труде да постану неко, а он, што би у Црној Гори рекли, као „жаба која је видела да поткивају биволе, па дигла ногу и она“. Слободно се смејте.
Званични Кремљ — треба ли то и помињати — категорички је демантовао било какву уплетеност у поменуте догађаје у Црној Гори. Међутим, и да није то урадио — зар било ко, иоле озбиљан, може да поверује у чињеницу да је Москва желела да оствари неки циљ у Црној Гори, а да је он остао неостварен?
Ко геополитички писмен може да поверује у податак да би — не потцењујући историју и пређашње чојство, али и јунаштво — мала Црна Гора и њене јединице полиције могле да се боре са намером светске супер-силе? Најзад, детињарија је поверовати да би озбиљна држава, каква Руска Федерација јесте, дозволила себи такву врсту брљотине за какву је оптужују чауши — како верни режиму у Подгорици, тако склони наметању режиму НАТО-а у Бриселу?
Без испаљеног метка Русија поврати Крим. Док сте рекли „Хилари Клинтон“ прошле године размести авијацију и спречи пропаст Сирије. Врати Иран за преговарачки сто… да не набрајамо. И сад ће таква Русија да се оклизне у Црној Гори?
И генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг позва јуче државе-чланице које још нису ратификовале Протокол о приступању Црне Горе Алијанси да то ураде.
Два „јунака“, трећег бране
Дакле, два „јунака“, један са функцијом, али без ауторитета, други и без функције и без ауторитета, заложише се за Црну Гору. Зашто?
Није њима до Црне Горе, него до себе. А кад им је до себе, у овом тренутку им је и до очувања режима Мила Ђукановића, који је у нокдауну, некој врсти клиничке смрти, где се само напорима Пентагона и Брисела вештачки одржава у животу, док Црна Гора не постане пуноправна чланица НАТО-а.
Важно им је — Западу — да ова некадашња Српска Спарта и дојучерашња вековна руска савезница уђе у Алијансу као симбол живости НАТО-а. Као показатељ да се НАТО шири. Као још једна у низу порука Москви да је Балкан под америчком чизмом, иако се мигољи испод ње.
Међутим, стање на терену им не иде у прилог. Режим у Црној Гори је на изборима прошао лоше, иако ће највероватније формирати Владу. Нема ту потпуног легитимитета, а и легалитет је у под великим знаком питања, јер опозиција оспорава резултате избора.
Већина у тамошњем Парламенту је танка, па ће за нову-стару Владу представљати константну борбу за глас више и константно „намиривање“ коалиционих партнера, док незадовољство грађана расте, а процес пријема у НАТО још није завршен.
Због свега тога је процењено да је боље пуштати приче о угрожености Миловог режима од Русије, него приче о отуђењу тог режима од народа и грађана Црне Горе.
