Хрватски премијер Андреј Пленковић, вероватно у жељи да своју земљу и себе на европској политичкој мапи позиционира као миротворце, понудио је да Украјини пренесе искуства о „мирној реинтеграцији окупираних подручја“ Луганска и Доњецка.
Истина, ситуација у Туђмановој Хрватској и Порошенковој Украјини умногоме је слична. И у једној и у другој држави део грађана се побунио против угњетавања које над мањином покушава да спроведе већина.
И у једној и у другој држави део грађана је устао на оружје са циљем да одбрани своја људска и национална права онда када су сва политичка средства исцрпена и када је постало јасно да ће већина покушати да силом спроведе своје намере.
И у једној и у другој држави се на грађане који живе на побуњеним подручјима гледа као на окупаторе, као на некога ко је јуче ту дошао, а не као на људе који већ вековима живе на истом месту, а матице којима мањине припадају означене су као агресори.
У случају хрватске била је то Србија, у случају Украјине, то је Русија. Основна сличност између Хрватске и Украјине састоји се у томе да власти обеју држава за своје геноцидне намере имају, ако не отворену, а оно барем прећутну подршку већине западних држава.
Ове сличности сасвим су довољне да Хрватска помогне Украјини у кројењу планова за гушење побуне у Луганску и Доњецку. Међутим, сме ли Хрватска да самостално изнесе овакав предлог?
Када одговарамо на ово питање, треба узети у обзир две чињенице. Прво, Хрватска је чланица НАТО-а, друго, пред почетак „реинтеграције“, Хрватска је врвела од америчких војних саветника, додуше незваничних, пензионисаних официра и припадника приватних фирми за пружање ратних услуга, баш као и Украјина данас (ето још једне сличности). Стога, одговор на постављено питање гласи: тешко без знања САД.
Примена хрватских искустава у гушењу побуњених народа у Европи не би имала своју прву репризу у Украјини. Покушао је то режим Михаила Сакашвилија у Грузији, када је августа 2008. покушано етничко чишћење Осета из Јужне Осетије.
Сакашвили, ипак, изгледа није до краја савладао лекцију. Јер да јесте, сетио би се „Брионских снимака“, на којима тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман објашњава најужем војном руководству Хрватске зашто не треба ићи у војну акцију и против Срба у Славонији, Барањи и Западном Срему.
Та је област, рекао је тада Туђман хрватским генералима, исувише близу Србије и војна акција на том подручју могла би да доведе до српске интервенције, а можда и руске. Зато су Вуковар и области које га окружују „мирно реинтегрисане“ у оквире хрватске државе.
Сакашвили није био свестан близине Русије када је кренуо у етничко чишћење Осета, али Порошенков режим је тога и те како свестан. Да није, још одавно би покренуо војну акцију против побуњених области.
Да је Хилари Клинтон победила на изборима у САД, обрачун украјинског режима са донбаским побуњеницима био би суров исто колико је био суров обрачун Туђмана са побуњеним Србима. Овако, са Доналдом Трампом на челу Америке, Порошенку остаје једино да, уколико је вољан, следи хрватске савете о реинтеграцији Вуковара и околине у Хрватску.
Међутим, да ли би таква реинтеграција била погодна за грађане Доњецка и Луганска? Према искуствима вуковарских Срба, тешко. Иако је, према речима Зорана Којића, генералног секретара невладине организације Српски народни форум, мирна реинтеграција Вуковара имала и неке позитивне примере које би Хрватска могла да пренесе Украјини, две деценије после свега види се да није све баш тако ружичасто.
„Имамо потпуно непоштовање права, потпуно игнорисање мањинске заједнице. У складу са тим, плашим се да би пренос тих искустава на украјински сценарио био крајње неповољан према заједници која би била интегрисана“, каже Којић.
У случају да хрватски сценарио из Вуковара буде примењен у Украјини, Доњецк и Луганск би могли да се суоче, на пример, са масовним одливом становништва у етапама, наставља Којић.
„Ми смо такву етапу имали 1997, 2000, а ево и 2016. године. Подручја се систематски занемарују, и привредно и на све могуће начине. Такође, занемарује се и имплементација и уставних права мањинских заједница, те остаје врло мали маневарски простор и наравно да је егзодус реална последица тога“, закључује Којић.
Шта би, дакле, Украјина могла да научи од Хрватске? Могла би да научи како да уз подршку Запада игнорише поштовање права мањинске заједнице која је етничким чишћењем њене велике већине притерана уза зид и нема великог избора осим да пристане на живот грађана другог реда или да следи пут сународника који су напустили своје домове.
Хрватски сценарио подразумева етничко чишћење пре „мирне реинтеграције“, те није јасно како би тако шта било изведено уз руску границу. Историчар Вадим Трухачов са Руског државног хуманитарног универзитета каже да у главама украјинских политичара, попут Андреја Парубија и Јурија Луценка, хрватски сценарио за решење украјинске кризе фигурира као користан пример и да би га требало поновити. Међутим, то су веома негативна искуства, наглашава Трухачов.
„Оно што је хрватско политичко и војно руководство урадило у РСК је геноцид или етничко чишћење, немам другу дефиницију за њихове поступке. Мислим да би сада Загреб могао да објасни кијевским партнерима све мане и врлине оваквог начина ’мирне реинтеграције‘, који је 1995. године искористило хрватско руководство, мада сматрам да се Украјина већ определила за војни сценарио и у том смислу мишљење Загреба неће имати велики значај за владу у Кијеву. Са друге стране, сада није 1995. година: Хрватску је тада подржао цео НАТО, како у дипломатском, тако и у војном смислу. Хоће ли НАТО подржати Украјину и ’донбаску Олују‘? Нисам сигуран. Осим тога, Владимир Путин није Слободан Милошевић, а зна се његова улога у трагедији РСК“, наглашава Трухачов.
Испоставља се, након свега побројаног и реченог, да је хрватски сценарио „реинтеграције“ непримењив на украјинске услове. Јер нити Порошенко има снаге да и поред све своје воље изврши етничко чишћење у Доњецку и Луганску, нити ће за то добити подршку нове америчке администрације, којој је стало да обнови дијалог са Русијом.
Ако се жели постизање мира на истоку Украјине, дијалог између сукобљених страна је једино решење. Ма колико трајали, преговори су увек бољи од рата, геноцида или етничког чишћења. А адреса за преговоре још увек је Минск.
