Потпредседница Социјалистичке странке Србије и министарка без портфеља Славица Ђукић Дејановић каже да актуелни политички тренутак у Србији карактерише макроекономска стабилност, уз оцену врло строгих финансијских критичара да се Србија стабилизује, што је почетак стварања услова за бољи живот грађана Србије.
„Уз то, врло значајна компонента је једна балансирана спољна политика, уз поимање саме Србије као земље од седам милиона становника уз четири милиона ван земље, која као таква мора имати квалитетне односе и са ЕУ, и са Русијом, и са Америком, и са Кином, и практично, са читавим светом. Мислим да су та два сегмента предуслови да можемо говорити о политичкој стабилности земље у коју ће инвеститори размишљати да дођу. Нажалост, и јефтина радна снага је један од разлога“, каже Славица Ђукић Дејановић за Спутњик.
Као потпредседница СПС-а како објашњавате недавно напуштање странке дела функционера и зашто су приче о превирањима у СПС-у честа тема медија?
— Интересовање медија за СПС је логично. Ми смо друга партија по снази, у власти смо, и кад је било планирано да будемо демонтирани пре много година, ми смо преживели. Имамо своје стално бирачко тело које има поверења у нас и медији су оправдано заинтересовани за сва збивања. Кад се у неким другим партијама догоди нешто да оне више и не постоје, мање је текстова него кад неко одлуком Статутарне комисије буде искључен из СПС-а, или кад сам напусти странку, што је потпуно легитимно. Догађало се да, и одлукама Статутарне комисије и сопственим одлукама, неки функционери више нису са нама. Желимо им све најлепше, а код нас је стање редовно.
Постоји мишљење да је СПС, будући да је у последњих десетак година мањи партнер у владајућим коалицијама изгубио свој идентитет као странка.
— Слажем се да смо мањи партнер, али са огромном одговорношћу партиципирамо у власти. То искуство које смо имали од периода кад је требало да нестанемо до данашњих дана говори о томе да је политичко искуство кроз које смо прошли заиста омогућило да будемо користан партнер у интересу Србије. Да гледамо само политички рејтинг и да на основу тога процењујемо да ли бисмо били популарнији да нисмо у власти, било би нам можда лакше и били бисмо популарнији, али то не би било одговорно према оним бирачима којих има 400.000 и који очекују да СПС доприноси стабилности Србије, пре свега на економском и социјалном плану. У крајњем случају, кад неко на изборима гласа за вас, он очекује да ви уђете у власт без обзира на то колико тешке и непопуларне мере морате доносити, као што је то сада случај.
У медијима се већ неко време провлачи теза о другој јакој струји у СПС-у коју предводи Бранко Ружић и која је против коалиције са СНС.
— То није тачно. Бранко Ружић је један од потпредседника странке и он учествује у доношењу свих одлука које је СПС доносио и на свим органима странке увек се изјашњавао као и ми остали и једногласно смо оценили да треба да будемо са СНС-ом у власти. Његов индивидуализам сам у више наврата коментарисала, али се он ни на који начин никад није тицао државне политике и чињенице да смо заједно са СНС-ом у власти.
Какав је однос СПС-а са СНС-ом имајући у виду да се периодично Ивица Дачић препуцава са, на пример, Зораном Михајловић или Небојшом Стефановићем?
— Ја потпуно разумем што поједини министри СНС-а у политичким ривалима виде лица са којима се не могу у свему сложити, али сви ми радимо на истим програмима за државу и нигде се не сукобљавамо око државно важних тема. То да ли свако има неко своје виђење шта је боље а шта горе, то је једна тема. Друго је, ево откад сам ја у Влади, да ниједна одлука није донета а да није била једногласна. У погледу државне политике потпуно смо сагласни — приоритет је Србија а индивидуална размишљања, ставови па понекад и неки вербални сукоб је нешто што је природно и у породици, а камоли у Влади.
На свим досадашњим председничким изборима СПС је имао свог кандидата, али се у последње време могло чути да ће на предстојећим владајућа коалиција имати заједничког. Да ли ће СПС за шест месеци на предстојећим председничким изборима учествовати први пут без свог кандидата?
— Прерано је о томе говорити и у овом моменту нико не може да вам каже шта ће бити. Има много логике да имамо једног, заједничког кандидата као владајућа коалиција, у интересу стабилности Србије и због релативно брзог избора председника. Оно што је чињеница, то је да ако се владајућа коалиција договори око једног кандидата, врло је вероватно да би он могао бити изабран у првом кругу, што скраћује сам изборни процес. Има логике и да се тестира расположење грађана и да се договарамо у другом кругу као владајућа коалиција ако евентуално будемо имали свог кандидата. Али о персоналним решењима нико у овом тренутку не размишља јер ми прво треба да реализујемо политичке и државне програме до краја ове године. Има времена да се о томе на страначким органима изјаснимо и ми и СНС, и сигурно је да ће наше одлуке бити комплементарне.
Да ли сте Ви лично за кандидата СПС-а или владајуће коалиције?
— Мени је интерес Србије на срцу и кад будемо направили процену шта је у интересу грађана Србије, то ће бити и моја оцена. Одавно сам научила да размишљам и о позитивним и о негативним странама сваког решења. А решење увек постоји.
Сведоци смо немилих сцена у Скупштини Србије последњих неколико дана. Као бивша председница парламента, шта бисте саветовали Маји Гојковић како да превазиђе ту „парламентарну кризу“?
— Маја Гојковић има духа, има правничко знање, има стила и она то доста успешно ради. Парламент је заиста политичка арена где су људи врло супротстављених мишљења послани од грађана да као посланици заступају своје ставове, и национални парламенти обилују атмосфером која није баш увек афирмативна за тако значајно законодавно тело. У сваком случају, прекиди седница кад дође до усијања, јесу један метод који Маја већ користи. Други метод је, а то је порука мојим бившим колегама посланицима — може се све решити речима. Не мора се ходањем, пљувањем, односно недостатком правих аргумената на вербалном плану, испољавати несагласност са онима који не мисле исто, на бруталан начин, јер то шаље, ипак, једну јако ружну слику.
КАКО ЗАУСТАВИТИ ОДУМИРАЊЕ СРБИЈЕ
Недавно сте најавили оснивање Демографског савета и нове мере које би требало да доведу до спречавања беле куге. Које су кључне мере које намеравате да предузмете у кратком року?
— Кључне мере се своде на две велике групе. Један део мера је везан за економске подстицаје, али није све у економији. Један од циљева је стимулисање родитељства на начин да ће се усаглашавати обавезе родитеља са радним временом. Стимулисање рађања ће морати да буде и помало маркетиншка активност, дакле кампања везана за значај рађања и за чињеницу да је то једно од најзначајнијих националних питања, укључиће и науку и струку али и људе из јавног живота који ће личним примерима учествовати у свему овоме. Поред економских мера, јако је важна и едукација на плану репродуктивног здравља, промена школских програма посебно у предшколском периоду јер образовање и васпитање у том периоду мора бити такво да можда бате и секе пожеле већ за Нову 2017. да их буде више у породици.
Мислимо да посебан сегмент мора бити сарадња са послодавцима и конкретна забрана дискриминације на делу, која ипак постоји када је у питању мајка или будућа мајка коју послодавац и даље нерадо види као свог радника, а она је у ствари најважнији елемент овог друштва.
Како мислите да направите тај компромис са послодавцима, који гледају само профит.
— Да, послодавци углавном воде рачуна о профиту, али и њихова друштвена свест мора бити таква да имају друштвену одговорност у земљи у којој стичу профит и морају се укључити у одређене националне програме. Морају имати свест о томе да ће имати боље произвођаче ако здравој младој жени или мушкарцу као (потенцијалним) родитељима обезбеде један дан у току године кад ће урадити чекинг свог здравственог стања и тако обезбедити себи боље здравље. То је један заједнички интерес нас који радимо на популационој политици и њих као послодаваца који хоће да имају профитабилног радника.
Али послодавци размишљају да је у земљи са оваквом незапосленошћу лако наћи замену за сваког радника.
— Да, али ми мислимо да ће и у законска акта ипак морати да уђе и обавеза послодавца да се његова социјална одговорност огледа у томе да негде при истим условима, млади или самохрани родитељи, заправо не буду деградирани и да остварују своје право на рад. Контролни механизми морају бити и у законодавству и у привредним субјектима. Од послодаваца ћемо можда и законски тражити да улога родитеља буде уклопљена у радно време.
