„Рат је мир.
Слобода је ропство.
Незнање је моћ.“
Џорџ Орвел „1984.“
Кад човек чује или прочита било шта што долази из кухиње еврофанатика, мора да се запита којим језиком ти људи говоре или пишу, све и да је тај човек доктор лингвистике и полиглота као Милош Црњански, који је перфектно говорио осам језика.
Ако је језик некад био средство споразумевања и ако му је функција била да се јасно искажу појаве, мисли и догађаји, у последње време, сви језици Старог континента у лингвистичкој модификацији бриселске бирократије добили су управо супротну функцију. Јер, применом лексике бриселске бирократије, сврха језика постала је да се замагле појаве, мисли и догађаји, а да несрећни слушалац, ма колико образован био, не зна о чему се прича или пише.
Превод на „Староговор“
Или да, мање или више случајно, бриселским „Новоговором“, у ретким тренуцима кад се јасно именују појаве, мисли и догађаји, формулације добију управо супротно значење.
На пример, Резолуција „О стратешким комуникацијама ЕУ и како се супротставити пропаганди која долази из трећих земаља“, у преводу на „Староговор“, значи резолуција о борби против руских медија. А зна се која су средства борбе против медија — цензура, забрана рада, прогон, и на крају, далеко било, бомбардовање редакција, као што је био случај 1999. године кад је НАТО сравнио са земљом зграду РТС-а и побио на лицу места 16 невиних људи.
Још један пример ЕУропског „Новоговора“ је и данас одржана конференција „(Ре)балканизација Западног Балкана“ чији је закључак да „државе Западног Балкана треба да интензивирају дијалог и сарадњу, те да сопственим снагама на путу европских интеграција помогну ЕУ да изађе из бројних криза са којима се суочава“.
Ако занемаримо расистичку конотацију кованице „балканизација“, за сам наслов конференције могло би се рећи да је бесмислени каламбур који замагљује суштину догађаја, али добро звучи на ЕУропском „Новоговору“ и уз то вешто прикрива колонијалну свест учесника „који би да сопственим снагама на путу европских интеграција помогну ЕУ да изађе из бројних криза са којима се суочава“.
Пример ЕУропског говора је и данашње предавање у „ЕУ инфо центру“ професора Академије уметности Милете Продановића на тему „Идентитет сложених државних заједница и његова експозиција на новцу“.
Пројек(а)т за материјал или материјал за пројек(а)т
Ко је имао увид у пројекте ЕУ реализоване у Србији, приметио је да добар део у наслову садржи кованицу „изградња капацитета“. „Изградњу капацитета“ у ЕУропском „Новоговору“, упућени и поштени ће превести као пресипање из шупљег у празно да би се оправдао новац уложен у бесмислице.
„То је нешто као одговори певаљки и старлета на ’ружичастим телевизијама‘ на питање шта ће радити у будућности, па тако неке припремају ’пројек(а)т за материјал‘ а друге ’материјал за пројекат‘“, гласио је најпоштенији (незванични) одговор на питање шта значи „изградња капацитета“.
А да се ЕУ „Новоговор“ већ третира као неки нови језик, показује и пројект „Говорите европски — програм професионалног развоја за приступање ЕУ“, који се наводи као један од најуспешнијих програма које ЕУ финансира у Србији, у публикацији „ЕУ инфо центра“ — „Растимо заједно“.
Примера ЕУропског „Новоговора“ је много, али сви они некако призивају у сећање капитално дело Џорџа Орвела „1984.“. И сам термин „Новоговор“ први пут је употребљен у Орвеловој најпознатијој негативној утопији.
У поглављу „Принципи Новоговора“, један од највећих британских писаца написао је да је „Новоговор створен да би задовољавао идеолошке потребе“, а да му је сврха била да „онемогући све остале начине мишљења“.
Кад упозорење постане упутство
Орвел је навео да су речи „не само у сваком случају имале политички смисао, него су и имале за циљ да ономе ко их изговара наметну жељени ментални став“.
„Специјална функција извесних новоговорских речи није се састојала толико у томе да изражавају значења, колико да их уништавају.“
„Циљ је био одвојити, у највећој могућој мери, говор — особито ако су у питању биле ствари које нису биле идеолошки неутралне — од мишљења.“
„Творци Новоговара су се надали да ће се коначно доспети до артикулисаног говора који би текао само из гркљана, без икаквог учешћа виших можданих центара“.
Да је жив, Орвел би, вероватно објаснио ЕУро-бирократама да је „1984.“ писао као упозорење, а не као упутство.
