„Ја сам сада већи бунтовник него на почетку, зато што на почетку то није било артикулисано и нисам знала где ударам. Тада сам имала неки свој свет који је подразумевао разне ствари, али то су били, пре свега, неки лични процеси који су ме одвели у стадо незаштићених. Једно од објашњавања андерграунда је да је то радикално искуство које човек изабере да би се борио против система. Мој бунт се десио због читавог низа неких радикалних искустава. Била сам маргинализована, изопштена, фрустрирана, сиромашна, бесна, и у јако незгодној ситуацији. То је та поставка са којом сам кренула“, објашњава природно и континуирано стање бунта у свом животу и стваралаштву Милена Марковић, драмски писац, песникиња, професор на ФДУ.
Да је је реч о једном од стваралаца који се поштује и чијој руци се верује, потврдила је и недавна премијера њеног комада „Деца радости“, нарученог текста којим је позориште „Атеље 212“ обележило 60 година рада.
Објашњавајући за Спутњик да је статус уметника коме се „бланко“ наручују текстови, чак и за овако велике јубилеје, не оптерећује и да се труди да о свом стваралаштву размишља на другачији начин, Милена Марковић каже да је то вероватно и делом због оне „сељачке мудрости“ коју је научила од куће, а која је спасила између осталог и да, како каже, не лупета, као што раде многи, о политици, историји…
Враћајући се на рокенрол почетке, сећа се да су тада, када је имала 25-26 година такође хтели да је „навуку“ на неке ставове, али да на то није пристајала.
„Нисам могла да пристанем, јер сам знала да су све те етикете које су се тицале тога урбано-улично-рокерског — проблематичне, лажне, да је то све у бити јако провинцијално. Мени је то сметало и јако брзо ми је постала комична та опседнутост рокенролом коју имају Срби, Босанци, Хрвати, Македонци… Да, могла сам да маштам колико хоћу како је требало живети у Њујорку ’70-их, али ја нисам живела у Њујорку, ја сам се родила 1974. у земунској болници. Постоји ту и друго нешто што ме је нервирало и што нисам могла да поднесем, а то је ’ово су сељаци, а ово нису сељаци‘. А пошто је мени деда сељак, а други деда ми је зидар, нисам могла то да прихватим. Не зато што сам била везана за те деде и бабе, него нисам могла да прихватим ту глупу тезу. И није реч о лојалности, то је дубље и значи да си ти себе издао уколико су пристао на ту тезу. Зато сам се једноставно измакла из те врсте провинцијализма и наставила да се бавим разним стварима…“
Од тих „разних ствари“ најмаркантнија су три поља писања на којима, иако су различита, остварује рекло би се исте, изузетне резултате. Реч је о поезији, драмама и филмским сценаријима. На питање да ли без обзира на жанр пише увек из истог, из потребе да се неки лош свет, насељен губитницима, промени и учини бољим, Милена Марковић објашњава да није сигурна у мењање света, и да никада није знала шта је старије, кока или јаје и ко први креће у промене.
„Иако сам неко ко мало кокетира са анархо-синдикализмом, нисам ја то. Ја сам уметница, не може уметник да припада ниједној линији. Додуше, сад кад су се појавили ови громадни писци као што је Прилепин и кад је настао тај израз националбољшевик, то ми се свидело, па сам рекла — ето, ја сам националбољшевик. Не знам ко први креће, с обзиром да је и моје порекло и читав мој живот веровање да је социјалистички систем био много бољи и праведнији и да урушавање свега креће крајем ’80-их, када крећу и проблеми које називам дивљачким капитализмом… Логично је да сви проблеми крећу из лоше прерасподеле моћи, из социјалних проблема, материјалних… Али, опет, никад не знаш ко први креће. Уметници сигурно не крећу први, они су само медијуми, нарочито ако су песници. И ако осећају свој народ.“
А прави песници, тврди Милена, увек осећају свој народ.
„Они могу тај народ да мрзе и воле у исто време, као што је мрзео и волео Џојс; могу и да буду иронични, као што је био Оскар Вајлд; могу да буду амбивалентни као Бајрон… Али мораш бити медијум онога што те је направило. Иначе, чега си песник? Марса? Океана? Ког си језика песник? Ти мораш да будеш песник свога народа, на одређен начин. И кад си медијум, осећаш да нешто није у реду. Ја спадам у ред писаца који су почели са једном кукумавком — ето, како нам је било супер док нису дошли ови сељаци. И сада многи моје колеге које имају 50 или 60 година и даље то причају, што је комично, мало тужно, а мало и одурно. Ја сам ту, ипак, била мало озбиљнија, па сам рекла, не знам да ли нам је било супер, али ајде да ми видимо како, где и зашто почиње проблем. Детектовала сам да проблем у суштини почиње од стране моћника и владара света. А мој лични проблем с тим је следећи: ти си један мали народ, имаш велику опасност да ти се угаси језик и да те не буде. И то није питање патриотизма већ чистог опстанка. Знаш, притом, да си квалитетан и да је оно што си направио у том језику, као и многу други — вредно. Пратиш шта се дешава и видиш оно што је Буњуел давно детектовао када је рекао ’има у Парагвају бољих писаца од Хемингвеја, али Парагвај нема војну силу да убеди свет у то‘. То је оно што мене фрустрира. Неправда ме доста покреће, стално је осећам на разним нивоима.“
А како осећа наслеђе, да ли је његов заједнички именитељ страдање о чему говори и представа „Деца радости“ и да ли је за Милену Марковић оно рушилачко? Има ли у тој причи места за спасење?
„Код сваког озбиљног писца који се бавио својим народом, било да је у питању Џојс, Толстој, Достојевски, Прилепин, Фокнер или Балзак видите много слојева који чине човека. Ти у исто време можеш бити и рушилац и носилац спасења, то чак није ни контрадикторно. То није ништа ново што сам приказала у својим драмама и сценаријима. Погледајте бајке. У њима сваки човек, да би постао одрасло биће, мора да се бори на живот и смрт са мајком, оцем, братом, сестром… Од када је драма још у 19. веку престала да се бави боговима и краљевима, породица је заузела централну улогу. Мораш да признаш себи рушилачку снагу коју у теби носе сви ти твоји преци, да схватиш да ти никад ниси сам, да је у теби њих двадесет — срећни су они који имају уравнотежених двадесеторо, али ја не знам много таквих људи — да ти, дакле, носиш армију својих предака у себи који представљају страшну силу. Ја у то потпуно верујем. Не можеш бити писац ако ниси дубоко и страшно проникао, изврнуо све то, а питање је жанра, стила, врсте како ћеш то урадити. Не можеш бити писац исто као што не можеш бити ни свештеник, ни психијатар, нити било која од тих служби које се баве душом, уколико ниси потпуно заронио до својих највећих дубина. Сваки писац који се може звати писцем, бавио се између осталог и рушилачким делом наслеђа, једнако као и конструктивним. А кад је реч колективном рушилачком архетипу, ја сам романтичар, а код романтичара увек има једна врста жудње за величином. Јако ми је занимљиво то што је у моме народу, што имамо везе са изгубљеном величином, изгубљеним царством, са неком стрепњом и чежњом да се досегне и оно што се не може досегнути. А што се тиче спасења… Мислим да то није посао уметности. И тога сам се увек клонила чак и кад су у питању били добронамерни људи. Ја нисам просветитељ, и даље спадам у писце проклетнике који се пре свега баве човеком, његовим страстима, његовим трошним телом, његовим непристајањем на смрт… Нисам ни мудрац ни писац пророк. Чак и кад бих то могла, мислим да ми се то не би свидело.
