Један од гостију Сајма књига у Београду био је вишеструко награђивани руски писац и професор Алексеј Варламов, чије име тек треба да се прочује међу читаоцима у Србији. Београдска издавачка кућа „Русика“ припрема превод његовог романа „Мисленный волк“ (Ментални вук), који би требало да буде објављен до краја ове године.
Писац нам је у разговору открио због чега му је интересантан Сребрни век и шта га подстиче да се бави страственим проучавањем судбина изузетних личности руске културе, као и шта је сазнао о Русији и Русима приликом сусрета са обичним Американцима у време док је предавао на тамошњим универзитетима.
Ваш роман који ће бити објављен на српском језику има необичан наслов „Мисленный волк“. Шта нам тај наслов сугерише?
— Ментални вук је израз из молитве коју читају православци пре причешћа. То је молитва коју је изговарао Јован Златоусти, а њен смисао би био да, уколико се човек удаљи од општења са богом, појешће га ментални вук. Из њега проистиче нечиста сила која може да обузме човека. Сваки пут када сам читао ту молитву, увек сам се изнова дивио њеној сликовитости, њеној изражајности. Подстиче ме на то да размишљам о њеном значењу. Чини ми се да је ментални вук сила која побеђује човекову свест, душу, његове мисли и испуњава их отровом, а када се таквом тровању уместо једног човека подвргне цео народ, настају веома опасне ситуације и периоди у историји тог народа. Ја у овом роману покушавам да истражим духовно стање у Русији уочи револуције 1917. године.
А у центру Ваше пажње је знаменити Сребрни век.
— У средишту моје пажње су људи Сребрног века, њихови животи. Ту су и познате личности, Михаил Пришвин, Василиј Розанов, Александар Грин, Григориј Распућин. Мислим да је то било веома раскошно, занимљиво време, али истовремено варљиво, препуно искушења. Било је то време када је Русија била препуна енергије и све је, заправо, водило ка експлозији. Људи се нису трудили да умање опасност од те експлозије, него су, напротив, додатно притискали ситуацију, желели су експлозију. Чини ми се да је Русија у то време била психолошки уморна од монархије и желела је промене не разумејући да ће је те промене одвући на страшну страну. Такво стање у Русији је веома опасно, када се губи разум.
А како видите стање у савременој Русији?
— Теже је говорити о савременој Русији, али чини ми се да постоји неко уживање у напетости у којој смо се нашли. Постоји велика поларизованост, у којој се већина држи једног правца, а мањина другог. Међу њима, практично, нема покушаја да се води дијалог. Мени се чини да то није исправно. Добро стање јесте када људи покушају једни друге да разумеју. Када једни друге оптужују, то је изузетно лоше. Код нас се намеће нека непотребна конфликтност, агресивност са свих страна.
А постоји и притисак међународне заједнице, односно Запада.
— Мислим да је то нека сила трења која постоји у целом свету, а од трења настаје муња. Бојим се да свет данас није баш у најбољем стању.
Ви сте стални аутор едиције „Живот изузетних људи“. Написали сте књиге о Михаилу Пришвину, Александру Грину, Алексеју Толстоју, Михаилу Булгакову, Андреју Платонову… Шта Вас је подстакло да се бавите њиховим биографијама?
— Интересује ме како су људи проживели свој живот, јер ми се чини да је проучавање историје кроз људску судбину много интересантније него кроз неке категорије. Интересује ме зашто је судбина неког човека била баш таква, а не другачија. Рецимо, Михаил Пришвин 1918. године је мрзео бољшевике, а пред крај живота, умро је 1954. године, написао је дело „Ја сам бољшевик“. Није то била плашљивост, он није правио компромисе, имао је своје разлоге за то. Било ми је веома важно да га разумем, не да се сложим с њим, него да га разумем. Због тога ми је посебно интересантан Сребрни век, период изузетно богате културе, бачене у совјетске околности. Интересантно ми је како су ти људи преживљавали, како су градили односе са совјетском влашћу.
Да ли у складу са тим градите и судбине јунака у својим романима?
— Пре бих рекао да они сами граде своју судбину, а ја их пратим. Мој посао је да то записујем.
А Ваш сан је да напишете својих „Сто година самоће“?
— Мислим да је то један од најбољих романа у светској књижевности, поред осталог, због тога што је прича која, наизглед, никоме не би могла да буде интересантна (коме је интересантно колумбијско село на почетку 20. века), одједном постала интересантна свима. Маркес је успео да нешто што је потпуно локално претвори у једну причу интересантну целом свету. То је огроман таленат! Када бих успео нешто слично да напишем, био бих веома срећан.
Једном приликом сте рекли да је данас мало књига за које бисте могли да кажете да ће остати у сећању људи. Значи ли то да у савременој књижевности нема великих имена, или нам једноставно недостаје историјска дистанца? Кафка је, на пример, био анониман за живота и није ни могао да сања да ће постати књижевни класик. А таквих је примера много…
— Тешко ми је да говорим о целој руској књижевности, а још теже о светској. Често питају због чега у руској књижевности данас нема Толстоја, Чехова, Достојевског. Исто се тако, међутим, може поставити питање због чега у немачкој књижевности данас нема Гетеа, Шилера или Хермана Хесеа, или у енглеској Дикенса или Текерија. Чини ми се да, нажалост, књижевност не игра ону улогу коју је раније играла. Мислим да се променила људска свест — значење слика је људима постало важније од речи. Тешко је супротставити се томе. Ако говоримо о именима, у руској књижевности има писаца који су добро познати и у Србији, то су Јевгениј Водоласкин, Захар Прилепин… Затим Алексеј Иванов, Павел Базилски, Олег Павлов, Андреј Волос.
Волите историју, пишете о животима великих људи. Какво је Ваше мишљење о томе, могу ли се пронаћи одговори у прошлости?
— Не треба преувеличавати значај прошлости. Руси, као и Срби, веома воле прошлост. За њих је веома важно да разумеју шта је значило време Совјетског Савеза. У време када смо живели у Совјетском Савезу говорили су нам да живимо у најбољем од свих светова, а када је Совјетски Савез нестао, говорили су нам да је то најужаснија страница у нашој историји коју треба заборавити, прецртати. Мислим да истина није ни на једној ни на другој страни. Мислим да управо књижевност постоји да одговори на та питања. Постоји у Русији један изузетан писац, не знам колико је познат у Србији, Леонид Бородин. Он се целога живота борио против совјетске власти и седео у затвору. Лудо је волео Русију, одбио је да оде у иностранство када су му то понудили. Писао је предивне књиге. Мислим да је он прецизније од свих описао и објаснио тај феномен руског човека совјетског времена.
Споменули сте да је слика данас моћнија од речи. А шта је савременом читаоцу потребно, шта он тражи?
— Раније су писца доживљавали као пророка или вођу, учитеља, идеолога. Чини ми се да се данас ситуација мало променила. Навешћу Вам пример. Раније су рибари на северу, када су се отискивали на море на неколико седмица, водили са собом човека који би им причао интересантне приче, како би увече лакше заспали. Његов задатак је био да попут Шехерзаде прича све док и последњи не заспи. Приче, дакле, треба да буду интересантне. Данашњи писац треба да личи на тог човека, да уме да исприча интересантну причу. Добро је ако у тој причи има морала, поуке, али не сме да буде досадна.
Ваш колега, норвешки писац Ерленд Лу, испричао је, међутим, приликом гостовања на Сајму књига у Београду, да се готово плаши популарности коју има у Србији и објаснио да му се нешто слично догађа једино у Русији. Из његове тачке гледишта, писце у Србији и Русији доживљавају управо као пророке, док су у Норвешкој они само обични људи који живе од писања.
— Могуће, али мислим да у Русији данас нема писца у ког гледају као у пророка. Мислим да су последњи писци тог калибра умрли: Солжењицин, Распутин, Белов…
Предавали сте на европским и америчким универзитетима. Какав је однос према руској књижевности на Западу, пре свега у Америци? У Србији, рецимо, не може да се замисли духовни развој без руских класика, попут Толстоја, Достојевског, Булгакова…
— Ја сам у САД држао предавања људима који су изучавали руски језик и књижевност и који знају да су то велики руски писци, али то је био део њиховог професионалног избора. Када бих, међутим, отпутовао у неко место да се сретнем и разговарам са обичним људима, схватао бих да они први пут у животу виде руског човека. Они једноставно не знају ко су то Толстој и Достојевски. Било ми је интересантно да разговарају о Русији, јер је то била земља којом су их плашили као децу. А и мене су, такође, плашили Америком. Говорили смо о животу, не о књижевности. Чини ми се да у Америци нема таквог култа руске књижевности, као, рецимо, у Србији. То је, пре свега, област знања за стручњаке, за слависте. У позоришту се, наравно, игра Чехов, у биоскопу се могу погледати екранизације Толстоја или Достојевског. То је све!
