Четрдесет година панка: Последњи крик радничке класе

У години на измаку широм света обележена је 40. годишњица панка. Истина, панк је настао нешто раније, али је 1976. од бизарног андерграунд музичког правца постао озбиљан друштвени феномен. Последњи покрет младих и гневних, људи „без будућности“, који је променио свет.

Још 1974. године у легендарном њујоршком „CBGB“ клубу са „Рамонсима“, Блонди, Пети Смит, „Television“… рођен је панк као музички правац, али тек са појавом „Секс пистолса“, крајем 1975. у Лондону, музички правац претио је да прерасте у озбиљан друштвени покрет.

И постао је.

Филозофија — не мораш да знаш да свираш, важно је шта имаш да кажеш, инспирисала је бројне бендове да се прихвате инструмената. Рокенрол се, средином ’70-их, захваљујући панку, из дубоко декадентне фазе вратио суштини. И омладини. Панк је постао побуна младих који своје незадовољство саопштавају брзо, јако и директно.

Кад су млади панкери научили да свирају, направили су неке од најбољих рокенрол албума свих времена попут првог и јединог „Never Mind the Bollocks“ „Пистолса“ или „London Calling“ групе „Клеш“.

Новоталасни албуми „Идола“ „Одбрана и последњи дани“ и „Шарла акробате“ „Бистрији ил‘ тупљи човек бива кад…“ званично су два најбоља албума југословенског рокенрола.

„Фанзини“, који су са панком доживели експанзију, деценијама пре интернета обављали су функцију друштвених мрежа. Под паролом —aко не можете у новинама да читате оно што вас интересује, направите своје новине.

После панка, псовка је постала легитимно средство јавне комуникације. И то у време кад се ера таблоида, ријалитија и старлета није ни назирала.

Из панк миљеа дошли су многи великани књижевности попут Ирвина Велша (Шкотска), Тонија Парсонса (Енглеска) до Владимира Арсенијевића, најмлађег добитника НИН-ове награде и Слободана Тишме, такође добитника најпрестижније књижевне награде у СФРЈ, СРЈ и Србији.

Захваљујући Џулијену Темплу и Денију Бојлу, филмови инспирисани панком су постали глобални блокбастери. Срђан Драгојевић један је од пионира панка у Београду. Македонски филм „Панк није мртав“ можда је најбоље филмско остварење из те бивше југословенске републике после распада СФРЈ.

Кад је реч о ликовној уметности — графитима (улична уметност), они су постали мејнстрим. Захваљујући панку.

О утицају на моду илузорно је трошити речи. Менаџер „Пистолса“ Малколм Мекларен и његова сапутница Вивијен Вествуд ушли су у причу са „Пистолсима“ не би зарадили на својим „креацијама“. И зарадили су.

Један од најексцентричнијих милијардера данашњице Ричард Бренсон, прве озбиљније паре зарадио је захваљујући својој издавачкој кући „Вирџин“, између осталог и зато и што је једини имао храбрости да објави албум „Пистолса“. Деценијама након што је избацио у орбиту панк, почео је да развија свемирски туризам.

Политички, панк је биo последњи крик радничке класе у време кад се на острву лабуристички концепт „државе благостања“ урушавао у пракси. Слутило је на повратак торијеваца и појаву Тачеркиног „неоконзервативизма“, који ће у наредним деценијама радничку класу затући као класу.

Генерација без будућности, осуђена да до краја живота живи од социјалне помоћи, све горе и горе, урлала је због неправди класног друштва. И још тежег положаја који ће наићи са Тачерком.

Сиромашни белци подржавали су борбу за права сиромашних црнаца и организовали концерте „Рок ротив расизма“. Џо Страмер и „Клеш“ су подржавали сандинисте и све антиамеричке ослободилачке покрете широм света.

За четири деценије, панк је кроз све своје модификације у уметности увек успевао да остане свеж, оригиналан и другачији.

Иако је врло брзо постао део система и, временом, у политичком смислу све више се сводио на глас или мање релевантне друштвене групе, или позере, који по сваку цену желе да буду другачији.

Зато је вероватно најпанкерскија међу манифестацијама којом се обележава 40. годишњица панка перформанс Џоа Кора, сина Малколма Мекларена и Вивијен Вествуд. На 40. годишњицу изласка првог сингла „Пистолса“ Кор је запалио колекцију панк сувенира својих родитеља, вредну седам милиона фунти.

„Панк је постао још једно маркетиншко средство чији је циљ да вам прода нешто што вам не треба. Илузија алтернативног избора. Конформизам у другој униформи“, објаснио је свој ексцентрични поступак син менаџера „Пистолса“.

​

Стари панкери одавно су спознали да свака револуција једе своју децу.

Зато је и Тони Парсонс роман „Наше неиспричане приче“ посвећен његовој младости, чији су главни јунаци млади новинари у време експанзије панка, закључио реченицом: „Музика не може променити свет, али може тебе“.

Панк није променио свет, али је променио многе људе.