Након што је Демократска партија социјалиста успјела да „спучи“ нову владу са странкама националних мањина, чини се да тензије у јавности полако копне. Послије избора под сјенком „државног удара“, изборних нерегуларности и злоупотреба, све упућује на то да је жељени ефекат постигнут, јер влада је, ето, коначно ту, па је и даља халабука непотребна.
Утисак је да се друштво полако привикава на дато стање. Чак се и у режимском спектру медијске сцене све мање говори о покушају насилног преврата у земљи и наводној умијешаности одређених политичара у тај сценарио.
Такође, током и након избора, црногорски медијски етар био је брутално затрпан оптужбама од стране ДПС-а да је опозиција финансирана и потпомогнута из иностранства, прецизније — из Русије. Док данас сазнајемо да је бивши подпредсејдник Руске Федерације Александар Руцкој, јавно на телевизији изјавио да је Русија још 1991. године дала 15 милиона долара управо Ђукановићу како би побиједио на изборима у Црној Гори. Што говори колика је заправо хипокризија и вјероломство његове политике, када данас (и даље без доказа) оптужује друге за оно што је евидентно сам практиковао.
У медијима су се такође могле видјети и анализе персоналног састава владе уз додатна разматрања попут оних може ли нова екипа у извршној власти донијети потребне промјене у Црној Гори, и слична разглабања о овој теми. Наравно, такве спекулације јесу саставни дио новинарског посла, али само под условом да се ради о елементарно „нормалној“ држави. Али ако се има у виду да опозиција није званично признала резултате избора и да се политичка криза у земљи само продубљује, поставља се питање колико је заиста умјесно и смислено јавно анализирати рад и могуће домете нове владе.
На другој страни налази се опозиција која за сада, како изгледа, нема разрађену кохерентну стратегију одговора на драматично стање у земљи, а богами ни неопходан степен јединства. О томе најбоље свједочи ситуација у општинама Будва и Котор, у којима је опозиција, према резултатима октобарских избора, добила већину и прилику да формира власт. А у којима, по извјештајима медија, постоје очигледни проблеми у преговорима о конституисању власти на бази добијене опозиционе већине, што тренутно шаље веома негативну слику и поруку грађанима о озбиљности опозиције, и отвара сумње у њену способност да преузиме власт на државном нивоу, ако већ не може да договори општинску власт у поменутим приморским градовима. Наравно, са свих страна кажу да у овом случају није у питању никакво спорење око функција и фотеља, што свакако није тачно. И то је сасвим јасно сваком ко иоле познаје политички живот.
Такође, у старту су постојале одређене идеје да цјелокупна опозиција након избора треба да поднесе оставке на посланичка мјеста у Скупштини, и тако пошаље до сада најснажнију поруку противљења и непризнавања нелегитимног сазива парламента. Овај потез се битно разликује, и не значи „само“ бојкот опозиције и неучествовање у раду Скупштине. Већ се, између осталог, ради о суштинском непризнавању државних институција произашлих из тако нелегитимне воље грађана, односно, ради се о одрицању и од било каквих бенефита добијених од тако нелегитимних институција, што би у коначници било и одрицање од посланичких плата.
Оваква идеја је одмах заташкана и одбачена у самој примисли, прије него ли је дебата о њој и почела у јавности. Иако сасвим оправдано можемо имати разумијевање за такав став, па и са аспекта стратегије будућег дјеловања опозиције и значаја финансија за даљи наступ, тешко да се може наћи било каквог оправдања за пасивност, разједињеност и неозбиљност. Тешко да понижени и увријеђени црногорски грађани имају више занимања и разумијевања за партикуларне или личне сујете и интересе опозиционих првака.
Од једног дијела опозиције већ је најављено да немају нарочитог интересовања за вид демократске борбе који би подразумијевао и улична окупљања и протесте. Помињу се и разни други видови дјеловања попут, како се могло чути, парламента или владе у сјенци. Наравно, све је то легитимно и свему треба дати шансу уколико се покаже да има ефекта. У супротном, биће веома лоше ако се све буде свело на изјаве за јавност и објашњења црногорским грађанима да живе лоше и да би све могло бити много боље. Толико већ знају и сами.
