Академик Матија Бећковић је као увод у тему прочитао своју нову песму „Окупација“. „Кад сте нас већ окупирали, какав је проблем да будете мало љубазнији… Ако се све у свету променило, зашто би окупација и у трећем миленијуму изгледала као у претходна два… Што мора поводац да се види, као да су ешарпе скупе… Зар је проблем попустити омчу док су камере присутне“, само су нека од питања која у својој песми поставља наш чувени песник.
Професор Факултета политичких наука Часлав Копривица оценио је да су Срби на „понорном раскршћу“, јер се поставља питање да ли ће опстати, не само зато што се налазе у фази демографског опадања већ и због све раширеније националне и културне деморалисаности.
„До физичког нестанка народа може доћи двојако: насилним уништењем од стране спољног агресора или престанком воље за саморепродуковање, при чему, мистериозно, губитак воље за физичким продужењем народа обично пада уједно са губитком осећаја вредности свог идентитета“, упозорио је професор Копривица.
Он је такође скренуо пажњу на кршење права Срба у земљама у окружењу, од Црне Горе, преко Хрватске до Босне и Херцеговине, са жаљењем констатујући да многима смета и само помињање придева „српски“.
„Придев ’српски‘ је у разним мање или више незгодним контекстима тобоже сметао, чак и вређао све оне који су од некадашњих Срба постали наши и домаћи. Он данас смета споља инсталираним невладиним организацијама које се боре за суочавање са прошлошћу и за конструисање српских злочина, где ’српски‘ тада не смета, а неретко смета и српској, делимично такође споља индукованој културној ’мејнстрим‘ јавности и српским ’мејнстрим‘ медијима. На крају, тај придев српски је почео да жуља све нас“, навео је Копривица.
Како је приметио, Немци немају проблема да кажу да је неко немачки филозоф или режисер, Французи да је неко француски научник, Руси да је неко руски писац, само код нас настаје озбиљна тескоба када треба да кажемо да је неко значајно име из 20. а понекад и из 19. столећа припадало српској култури.
Професор Филолошког факултета Мило Ломпар издвојио је пет одлучујућих момената српског културног обрасца. То је, како је истакао, пре свега светосавска традиција која је текла у два правца, у сакралном и световном, као просветитељство. Друга важна тачка је косовска традиција, која такође има сакралну и световну димензију, док су трећи моменат сеобе које је на маестрални начин описао Милош Црњански у свом делу, навео је Ломпар. Као четврти моменат нашег културног идентитета навео је секуларно искуство, које је најбоље оличено у националној држави која се појавила у 19. веку и у преласку Доситеја Обрадовића у Србију, код Карађорђевих устаника, када се одиграо прелазак из космополитске у националну просвећеност. Пети моменат је, по мишљењу Ломпара, недовољно расветљен, а то је да је у 20. веку српски народ претрпео геноцид.
„То искуство је код нас преобликовано, провучено кроз криву идеолошку призму, што је озбиљан суштински корак у недостатку разумевања, јер народи који претрпе геноцид као Јермени, Јевреји показују шта је битно да се разуме у националној судбини. То искуство код нас није расветљено услед тешког наслеђа југословенства. Ми немамо ни симболичке културолошке седиментације које би у јавној свести обележавале сву фаталност заборављања тог битног момента наше колективне егзистенције. Уместо тога, ми смо данас предмет жигосања у потпуно бесмисленој аналогији са нацистичком Немачком“, упозорио је Ломпар и упитао присутне да ли су спремни да живе под жигом кривице.
Према Ломпаровим речима, то је кључно питање на које ми као култура треба да одговоримо.
На питање шта се то десило па Срби, који су под Турцима успели да сачувају свој идентитет, сада исти убрзано губе, готово на дневној основи, Матија Бећковић је рекао да су дедови ове генерације младих у време Тита довели српски народ у ситуацију да ако си Србин — не можеш бити у праву. Подсетио је и на послератне злочине у Југославији: „Стадиони су пуни костију, стока неће ту да пасе, а људи играју фудбал и веселе се. Чак 250.000 људи је убијено, само у Београду 10.000“.
Један човек је, како је саркастично приметио, сахранио коња, пса и љубавницу испред куће Карађорђевића, а онда и себе решио да сахрани испред туђе куће, а опет у Србији има неких који га се с носталгијом сећају и говоре како се у његово време добро живело. „Нисмо се суочили са самима собом. Ми смо одавно заузели место међу европским народима. То место смо изгубили, а наш је задатак да се на то место вратимо“, поручио је академик Бећковић.
