Пет година откад је септембра 2011. лишена слободе, Више тужилаштво у Београду одустало је од кривичног гоњења бивше директорке Републичког завода за здравствено осигурање Светлане Вукајловић. Против ње је вођен судски поступак због сумње да је злоупотребила положај приликом набавке вакцина против „свињског грипа“ крајем 2009. године. Вукајловићка је у притвору провела више од осам месеци.
Још примера лоше праксе
Годину дана пошто је добио награду „Градоначелник с визијом“, као најбољи лидер локалне самоуправе у Србији, Горан Кнежевић је октобра 2008. ухапшен због сумње да је злоупотребио службени положај, примао и давао мито. Садашњи министар привреде, раније пољопривреде, а пре тога градоначелник Зрењанина, кошаркаш и кошаркашки функционер, у притвору је провео 13 месеци. Потом се бранио са слободе, а крајем 2012. је ослобођен оптужби.
Тужилаштво је 2012. покренуло истрагу против бившег министра и председника Скупштине Србије Оливера Дулића због сумње да је умешан у случај постављања оптичких каблова фирме „Нуба“ без тендера. Децембра исте године Ванпретресно веће Специјалног суда у Београду одбацило је оптужницу против Дулића, а јуна 2013. Апелациони суд је укинуо оптужницу Специјалног тужилаштва.
Жива фудбалска легенда Драган Џајић и бивши кошаркаш, министар и Џајићев вишегодишњи сарадник у ФК Црвена Звезда Владимир Цветковић ухапшени су фебруара 2008. због сумње да су незаконито присвојили 6.127.104 евра од трансфера Горана Друлића у шпанску Сарагосу 2001. године. Председник Србије Томислав Николић аболирао је Џајића новембра 2012. када је донео одлуку да га ослободи од кривичног гоњења.
Живот и систем нису игра
Случајеви и људи који су у њима учествовали само су најсвежији или најзвучнији примери од обиља процеса који се деценијама воде у Србији. Њима почињу ТВ дневници, они освањују на насловним странама новина, њихове породице и пријатељи жале или сагињу главе, а онда нека судска инстанца одлучи да су ослобођени.
Притвор се, иначе, одређује кад постоји разлог, и то на пример од понављања истог дела за које се неко лице сумњичи, због опасности од бекства, утицаја на сведоке. Ако то лице доцније буде ослобођено одговорности, може да тражи одштету или споразумом са надлежним министарством или у судском поступку.
И сад, коме веровати — правосуђу које је људе ослободило или оном правосуђу које је те људе притворило? Да ли веровати осумњиченима који су, у различитим временима и под различитим властима, тврдили да је у питању политички прогон или властима из тих периода које су се заклињале да немају утицај на правосуђе?
Људски је имати емпатију према невино притвореним, али како знати да ли су (стварно) невини? Људски је рећи да сви невино затворени, а то поменусмо и закони прописују, могу да добију одштету од државе. Међутим, та одштета иде из џепова пореских обвезника. Ко ће њима надокнадити губитак?
За све ове случајеве, током деценија, није било примера да је неки судија, тужилац или чиновник одговарао због тога што је држава у неком ранијем периоду донела погрешну одлуку за коју касније плаћају грађани.
А шта ће мени да се деси
Оно што те исте грађане још више брине јесте осећај нелагоде и страха у моменту кад виде све те примере у којима „данас јеси, сутра ниси“, па се забрину да и њима може да се деси слична ствар.
То што ће можда касније наплатити одштету, не умањује оправдану бојазан.
Зато можда и не изговоре, али сигурно помисле: „Дајте нам независног правосуђа, за хлеб ћемо се лако снаћи сами!“
Број становника који годишње туже државу мери се у хиљадама. Најчешће су то неправилан и незаконит рад државних органа, неосновано лишавање слободе или неосноване осуде, полицијска тортура над грађанима, накнада нематеријалне штете због смрти блиског лица…
На пример, 6.200.000 динара исплаћено је некадашњем генералу ЈНА Владу Трифуновићу због неоснованог боравка у притвору.
Генерал у пензији Ацо Томић, добио је одштету од 6.000.000 динара за сто дана проведених у притвору током акције „Сабља“, а бившем директору БИА и амбасадору Радету Булатовићу из истог разлога исплаћено је 669.700 динара.
Ко нема хлеба, наћи ће начин да га заради. А ко нема права, мало је шта у његовој моћи ако институције не функционишу. Онда нема ни слободе. Онда то није друштво, већ карикатура цивилизације где се уместо кривице доказује невиност.
Правосуђе није игра. Људски животи и судбине још више то нису и не смеју бити.
