Када сте проглашени најутицајнијим умом света 2015. привукли сте велику пажњу српских медија, која је трајала свега неколико дана. Готово нико није објавио да сте на тој листи и ове године. Зашто нисте поделили ту информацију, зар Вам не прија?
— Наравно да ми је пријало, али мене математика у овим годинама учи истини и једино ме то води. Заправо, живим у два света, један је апстрактни свет математике, ту ми је много лепо, много се добро осећам, јер то је формални систем. Кад изађем из њега, не осећам се тако добро. И ове године сам остао на тој листи, што је јако тешко, али томе не треба придавати помпезну важност. Нисам највећи ум, само ме често помињу. „Томсон Ројтерс“ је одабрао тридесет области и у њима нашао по сто истраживача, и ја сам ушао на листу математичара који су најутицајнији „по помињању“, утицају који вршим на друге захваљујући свом раду. Многи у свету за Србију су чули само преко утицајних математичара Стеве Тодорчевића, Бобана Величковића, Лакића. То су људи који су у Србији познати само у најужим круговима. Трудим се да радим да бих живео праведније и слободније, не треба да радимо да бисмо живели боље, мени је у овим годинама то најважније.
У Јапану се математика ради наопачке, од решења деца иду ка постављању задатка. Очигледно су проценили да је то бољи принцип за будуће размишљање. Како би наши професори гледали на ово?
— У школама и на факултетима у Србији раде сјајни људи, у великом проценту су добронамерни, али пате од тога да они буду у центру. Професор не сме да буде у центру, ни учитељ, ђаци треба да буду први. Кад ђак то схвати, он постаје срећан, нажалост, ми не поштујемо главни принцип педагогије — нема прозивања. Професор који дође на час, рецимо хемију, отвори дневник и каже: Јовановић Драган, причај ми цинк — он није професор. Крши педагошки принцип, и закон му скреће пажњу на то да фронтално мора да ради са целим одељењем. Фронтални рад омогућава и онима који нису учили код куће да науче лекцију. Нисам патио од тога да будем главни, и зато сам добро комуницирао са ђацима и студентима.
Нови министар просвете најавио је озбиљне реформе, да ли сте то испратили, шта мислите о новинама?
— Све сам испратио. Медији и Универзитет посветили су ми велику пажњу зашто што је наш државни универзитет сада на тој листи, мислим да сам махер за школство, да бих могао министру да дам добра упутства, наравно бесплатно, пре доласка код вас одржао сам два бесплатна часа, волим то да радим, сматрам да сам у некој мисији. Министар није нашао за сходно да ме пита шта мислим. Кад неко дође на власт, он одмах уводи реформе, то је нормално, али нашем школству нису потребне нарочите реформе, само мала померања. Потребно је да наставници имају културу и однос са ђацима, да их не прозивају већ да их уче. И да они уче од њих, да из школа нестане страховлада. Друга ствар, математика се у основној и средњој школи учи пет часова недељно, и српски, то је много. Довољно је три дана по један час, после тога могу да превазиђу и врхунске светске математичаре.
Да ли је за Вас математичар занимање или позив? Од ње може лепо да се живи, али то очигледно није Ваш избор.
— За мене је математика активност, односно живот и љубав, позив је то што сам био професор, математика је за мене првенствено љубав. Наши угледни професори који раде по свету све су научили овде, знање су добили бесплатно. Они мисле да је успех што раде у западним земљама, објављују радове, али се не сете да поред рада ставе — „Београдски универзитет“. Они мисле да су успешни, а ја мислим да је успешан човек онај који има доброту и љубав. Деси се да када дођу овде не умеју да све кажу на нашем језику. Данило Киш је говорио, ја и у Француској пишем на српском. Можете да одлично познајете страни језик, да савршено преведете Достојевског, али не можете до краја да преведете дух. Ако одете у иностранство и тамо сте јако успешни, не морате да заборавите Србију.
Као народ смо склони чудним рачуницама, два и два често су пет, а нула нам је увек позитивна. Да ли тако размишљамо и када кројимо државни буџет?
— Једноставно речено, за обичне људе, математика је измишљотина, ми у математици измишљамо. Природне бројеве, 1,2, 3, још и можемо да осетимо нашим чулима, у првобитној заједници када човек није знао да броји, он убије две животиње и покаже их. И сада у Африци живе племена за која је број 4 бесконачно. Негативни бројеви не постоје, они су уведени по дефиницији. Економске кризе настају само из једног разлога — из моралног. Економски закони, наука која тумачи кризе, то је у суштини бацање прашине у очи. Све владе у свету, и у САД, у Русији и Србији, али и домаћинства, троше више него што зараде. До криза долази зато што трошимо више него што зарадимо.
