Ова година је због ниских цена нафте била тешка за произвођаче и читав нафтни сектор, али ће, по свему судећи, бити окончана оптимистичним исходом да је у мору различитих интереса договор ипак могућ. Први пут од 2008. године, највећи светски произвођачи и извозници нафте договорили су се да ограниче производњу. Недавној одлуци чланица ОПЕК-а да од 1. јануара смање производњу за 1,2 милиона барела дневно у суботу су се на заједничком састанку у Бечу придружиле и земље које нису чланице те организације. Њих 11, међу којима је и Русија, смањиће производњу за 558.000 барела дневно.
Чему нафтни сектор може да се нада при садашњој цени од око 50 долара за барел која је дупло мања него пре две године, али и у светлу Париског споразума о климатским променама о чијој је реализацији пре 15 дана било речи на конференцији у Маракешу. Споразум усвојен пре годину дана од земаља које су га прихватиле тражи постепено одустајање од фосилних горива, а прелазак на обновљиве изворе енергије. У организацији Нафтног комитета Србије, и уз подршку НИС-а, о томе је ових дана било речи у Новом Саду.
Главни координатор Секретаријата Енергетске повеље из Брисела Марат Тертеров сматра да је упркос настојањима да се прелази на зелену енергију, цивилизација још далеко од тога да је ера угљоводоника завршена. Угаљ је био енергент 19. века, нафта 20. али ће она, изричит је, и даље бити битно заступљена.
По оцени стручњака из Брисела, Париски споразум, који је пре годину дана потписало 190 држава, а до сада ратификовало само 55, није правно обавезујући јер није предвидео инструменте који би владама наложили смањење експлоатације фосилних горива која емитују угљоводоник. И то није случајно. Он је указао на пример Немачке, највећег потрошача угља у ЕУ, која пак од новопридошлих чланица тражи управо елиминацију термоелектрана и производње енергије из угља који има висок ниво угљоводоника.
Подсетио је и на најсвежији пример, ових дана најављено потписивање меморандума о разумевању између енергетског гиганта „Шела“ и владе Ирана о експлоатацији два нафтна и једног гасног поља. Иран, који хоће да изгура производњу на 2,5 барела нафте дневно, има треће највеће резерве гаса у свету. И Иран је прихватио декарбонизацију коју предвиђа Париски споразум, али ће у следећих 15-20 година обновљиви извори енергије у тој земљи, трећој по светским резервама гаса, бити заступљени са мање од пет одсто, објаснио је рачуницу Тертеров.
Он је уз то напоменуо да за укључивање новог енергентна на тржиште увек треба доста времена. То је илустровао податком да је било потребно 50 година да гас заузме нешто више од трећине енергетског тржишта. И то упућује на оцену да се не може говорити о кризи нафтног сектора. Наредних 40 година ће угљоводоници и даље бити заступљени.
„То што тренутно постоји доживљај кризе нафтног сектора није ништа више од доживљаја који је створило клизање цене нафте која је крајем јануара ове године пала чак на 28 долара по барелу. А цена је ствар тржишних и геополитичких кретања. Уочи рата у Кувајту цена је у једном тренутку пала и на пет долара по барелу“, подсетио је он.
„Век нафте није на измаку“, цитирао је Тертеров некадашњег економисту „Банке Енглеске“, а сада консултанта „Бритиш петролеума“ Спенсера Дејла.
До средине 2014. цена нафте за барел била је изнад 100 долара, да би потом почела да пада и испод 40 долара, да би се сада „опоравила" на око 50 долара за барел.
Ненад Гујаничић из „Вајс брокера“ сматра да у наредном периоду не треба очекивати озбиљније промене у цени нафте, оне поготову неће ускоро ићи као некада на преко 100 долара за барел. Та висока цена нафте, како је објаснио, била је последица ратних дешавања у земљама које су произвођачи, високог привредног раста Кине и њене потражње за нафтом, али и монетарне политике америчких Федералних резерви, које су од 2009. штампале велике количине пара и пласирале их у фјучерсе на нафту. Та висока цена нафте је натерала САД, која највећим делом увози нафту, да дуплира сопствену производњу нафте из уљних шкриљаца. Потом је већа понуда нафте на тржишту, уз дешавања на Блиском истоку и нешто спорији привредни раст Кине и мањи увоз нафте, оборио њену цену која је сада око 50 долара за барел. Тако ће, сматра он, и остати.
Дугорочна последица такве цене нафте је смањење инвестиција у нафтни сектор које ће бити преполовљене, што ће се одразити на истраживања и даљу експлоатацију. Производња нафте најмање кошта Саудијце јер је најједноставнија експлоатација и кошта око пет долара по барелу. Скупо је вадити је негде на Атлантику, а најскупље из шкриљаца, што кошта између 70 и 80 долара. Ако цена за барел достигне 60 долара, она оставља простор за инвестиције, сматра Гујаничић.
Главни координатор Секретаријата Енергетске повеље из Брисела Тертеров сматра да ЕУ нема стварни утицај на формирање цене нафте, али да има на цену гаса на европском тржишту.
У ЕУ, која би, како каже, да примора своје чланице на енергетску ефикасност и прелазак на обновљиве изворе енергије, примаран енергетски извор је гас, који се сматра транзиционим горивом на путу ка зеленој енергији.
Стручњак из Брисела каже да „није одушевљен“ зимским пакетом који је Европска комисија донела протекле недеље јер нема јасне смернице како да се чланице понашају у односу на угаљ, гас и обновљиве изворе енергије. А то је зато што нема консензуса у ЕУ по том питању јер нема одговора на то шта да се ради у односу на унутрашње, а шта у односу на спољно тржиште, каже он. На крају је питање које су компетенције Брисела, јер је, сматра он, прилична збрка по питању прописа који се примењују и њиховог тумачења.
