Читав пројекат изградње мини-хидроелектрана у Црној Гори званично је правдан „вишим разлозима и општим интересима“, па се држава потрудила да максимално поједностави процедуру и скрати рокове приликом добијања дозвола за њихову градњу.
Причи је такође придодата и „филантропска“ димензија, па је све представљено и као прилог опоравку посрнулог сјевера Црне Горе. Како се у јавности такође могло чути, изградња малих електрана представља веома значајну подршку развоју породичног бизниса на сеоском подручју, као и развоју неразвијенијег дијела државе и уравнотежењу регионалног развоја.
Но, како се чини, изгледа да је онај дио у којем се говори о развоју „породичног бизниса“ Ђукановић схватио мало буквално, па је концесије за обављање тог бизниса одреда подијелио члановима уже и шире породице, својим кумовима и „пословним партнерима“.
Тако је бивши премијер након потписивања концесије на 30 година сину Блажу, односно фирми „ББ хидро“, концесију на 30 година за изградњу мини-хидроелектрана такође додијелио и за фирме „Синерџи“ и „Хидра“, при чему је један од акционара фирме „Синерџи“ Ђукановићев кум Вук Рајковић, док је власник 98 одсто капитала „Хидре“ премијеров брат од ујака Милован Максимовић.
По свему судећи, овај посао је био нарочито атрактиван из разлога што је уредбом Владе одлучено да се сваки киловат произведен у будућим малим хидроелектранама откупљује и то по цијени која је два до три пута већа од оне по којој се откупљује од осталих произвођача електричне енергије. Наравно, све је правдано еколошким разлозима и очувањем животне средине и наводним европским путем, гдје се Црна Гора у процесу европских интеграција обавезала да ће до 2020. године остварити циљ од 33 одсто удјела у укупној потрошњи енергије из обновљивих извора.
И све поменуто би чак неко и могао да прогута да се не зна да паралелно постоји већ разрађен план извоза електричне енергије путем подводног кабла за Италију, који подразумијева изградњу великих хидроелектрана на Морачи уз успутно потапање кањона те ријеке, који би потенцијално девастирао не само цјелокупну животну средину, већ би реализација једног таквог пројекта вјероватно довела и до промјене самих климатских услова у добром дијелу Црне Горе, а сигурно и у главном граду Подгорици.
Све изречено потпуно обесмишљава аргументе о изградњи малих хидроелектрана на начин како се то до сада промовисало, а зна се да управо због намјере реализације тог пројекта и потапања кањона Мораче црногорске власти отворено срљају у изградњу ауто-пута од Подгорице до, засада како видимо, једино Колашина, и то по суманутим условима реализације тог подухвата.
Дакле, рекло би се да промоцију изградње мини-хидроелектрана у Црној Гори за сада једино можемо да посматрамо из два угла.
Први нам говори о алавости актуелних црногорских властодржаца који планирају да њихов бизнис производње електричне енергије „помажу“ грађани путем увећаних мјесечних рачуна за струју. Не зна се засигурно, али постоје процјене да би једна мини-хидроелектрана могла да приходује између 300 и 400 хиљада евра на годишњем нивоу.
Други угао посматрања тог феномена такође је веома занимљив. Наиме, објављено је да су концесије за експлоатацију малих ријека одобрене на период од 30 година, што по свему судећи, с обзиром на одабрани рок за тај бизнис, упућује да се Ђукановић понаша као да ће бити на власти у Црној Гори доживотно. Не би било згорега да црногорска опозиција држи ту чињеницу на уму када следећи пут „улети“ у преговоре са ДПС-ом о „слободним и фер изборима“.
